Pop Marinkov pečat dobročinstva

Pop Marinkov pečat dobročinstva

Autor :  novosti.rs, Jelena J. Baljak apr 14, 2018

Duhovnik, za koga su ljudi, ma koje vere bili, imali osećaj dubokog poštovanja i naklonosti. Spontano pamtio imena na hiljade ljudi koje je krstio i rodoslov svakog žitelja. Bolesnicima redovno nosio ikonice da ih ohrabri i uteši.

Zmaj Jovina ulica u Vršcu, koja povezuje Sabornu crkvu Svetog oca Nikolaja sa Gradskim grobljem, čuva sećanje na vršačkog sveštenika Marinka Đuričina (1911-1997), u narodu omiljenog - pop Marinka. Iako na crkvenoj kući u kojoj je živeo sa suprugom Milevom i ćerkama Radom i Nadom nema spomen-ploče, neobičan spokoj i danas u dugačkom sokaku podseća na vreme kada je ovaj duhovnik, u mantiji i sa crnim šeširom svakodnevno tuda prolazio, deleći usput blagoslove.

Pop Marinko je bio jedan od malobrojnih sveštenika koji je dobročinstvom kod gotovo svih Vrščana, koje god vere da su bili, stvarao osećaj poštovanja i duboke naklonosti. Zračio je blagošću nesvakidašnje milosti prema svakom čoveku i uvek je nalazio vremena da sa prolaznicima zastane, priupita ih za zdravlje, udeli im savet, ili ih ohrabri...
 

- Moj otac je imao veliku ljubav za svoje parohijane i sve ljude, ne obazirući se na to da li su katolici, pravoslavci ili neke druge vere. Poštovao je sve religije i voleo da pomaže ljudima. Decenijama je nedeljom obilazio pacijente u vršačkoj bolnici i na poklon im nosio ikonice, kako bi im dao moralno okrepljenje, utehu i nadu za izlečenjem, dok je mladima, koje je venčavao i krstio, darovao mala Sveta pisma sa posvetom - priseća se u razgovoru za "Novosti" naša čuvena glumica Rada Đuričin, inače, starija pop Marinkova kći.

Iako je odrasla u svešteničkoj kući i odmalena bila upućena na crkvu, otac je, kaže Rada, nije pritiskao i opterećivao religijom. Ali, svake večeri je, pred spavanje, sestru i nju blagosiljao i davao im da poljube ikonu majke Božje.

- Uvek nam je govorio da prema svim ljudima treba da budemo isti, i prema caru i prema prosjaku. Ukazivao da je glupo biti uobražen i gord, te da uvek treba da budemo tamo gde se mostovi među ljudima grade. I, naglašavao da je svakog dana vredno truda da nekoga obradujemo, makar ljubaznim pozdravom. On je to svakodnevno činio - priča nam Rada.

A, upravo to su Vrščani najviše cenili kod "svog" pop Marinka, jer je time uspevao da omekša i otvrdla srca i pridobije zabludele duše. A, koliko je vodio računa da nikoga ne uvredi, svedoči i Radina priča o jednom od mnogobrojnih obilazaka srpskih svetinja, na koje je vršački sveštenik običavao da vodi svoje parohijane.

- Kada je trebalo da obiđu Oplenac, jedna od vernica se razbolela, pa je komšinica Eržika zamolila oca da ona putuje umesto nje. Naravno, pristao je. A, pošto je uvek ljudima govorio o prošlosti svetinje koju obilaze, a nova putnica bila je Mađarica, meni je uoči puta rekao da će iz govora izbaciti ono kada su Mađari maltretirali Karađorđa, da Eržiki ne bi bilo žao - sa ponosom se seća naša glumica.

Rada sa tatom

A, nije uvek bilo lako biti pravoslavni sveštenik u multinacionalnoj sredini, kao što je Vršac. Ali, kako je zapisao književnik Dušan Kopčalić, i u tom vremenu, "kada je na par ljudi u milionskoj Srbiji bio sveden opstanak vere nam srpske i pravoslavne", pop Marinko je bio spasilac svešteničkog poziva. Tome pridodajemo i Radino podsećanje na očeve reči jednom verniku, koji mu se neposredno posle rata požalio da se plaši da dolazi u crkvu, jer će izgubiti posao: "Ne brini, moli se kod kuće, dok ovo ne prođe". Eto, takav je bio pop Marinko.

- Njegovo spontano pamćenje imena hiljade Vrščana, koje je krstio, i njihovih roditelja, i poznavanje rodoslova svakog stanovnika, dokazivali su da on oseća ceo Vršac i njegove žitelje kao najbližu porodicu - napisao je Kopčalić u nedeljniku "Vršačke vesti".

Njegova staloženost izazivala je duboko poštovanje čak i kod dece. U džepu je uvek imao ikonicu, značku, krstić, bombonu ili orahe, koje im je, uz toplo milovanje po glavi, delio. Zauzvrat, školarci su mu ljubili ruku i žurili da mu se pohvale da su dobili peticu.

Mileva i Marinko Đuričin sa ćerkama Radom i Nadom

Tako je pop Marinko punih šest i po decenija služio bogu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i narodu Vršca, sve do smrti u jesen 1997. Njegov odlazak duboko je ganuo njegove sugrađane. Vrščanin Radomir Putnik, dramaturg i pop Marinkov komšija, zapisao je tada da se nekoliko hiljada ljudi okupilo da mu oda počast, dok su opelo držala dvojica episkopa, uz sasluženje dvadeset sveštenika Eparhije banatske.

Nedugo posle smrti pop Marinka, Vrščani su samoinicijativno jednoj ulici dali njegovo ime. Tek stotinak metara dugačak sokak, nesrazmeran veličini dobrote koju je širio, nazvan je po njemu. Reč je o Skopljanskoj, koja se nadovezuje na Zmaj Jovinu, ulicu kojom je čitavog života prolazio.

Prihvatio 7.000 srpskih kolonista

 

Marinko  Đuričin je rođen u rumunskom delu Banata, gde je završio škole u Dežanu i Tolvadiji. Petorazrednu bogosloviju završio je u Sarajevu, a za đakona je rukopoložen 1932. godine u Sremskim Karlovcima. Odmah zatim je postavljen za paroha u Vršcu. Bio je veroučitelj u Narodnoj školi do 1946. Prikupljao je pomoć za siromašne, a njegov misionarski rad obuhvata i prihvatanje oko 7.000 srpskih kolonista od 1946. do 1951. godine i njihovo uključivanje u versku zajednicu. Za zasluge, Srpska pravoslavna crkva mu je dodelila najviše priznanje koje sveštenik može da dobije - "Naprsni krst".

Izvor: novosti.rs, Jelena J. Baljak

 

Grad Vršac i Evršac Group doo zajedno sprovode projekat "Centar za javno informisanje građana – interes građanskog društva"

  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Pretraga članaka pomoću kalendara

« Decembar 2018 »
Pon Uto Sre Čet Pet Sub Ned
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31