Decenijama zapušteno staro vojno groblje u Beloj Crkvi, na kom zajedno počivaju pali borci i pobedničke i poražene strane iz Prvog svetskog rata, danas izgleda pristojno samo zahvaljujući jednom entuzijasti, čijim venama teku srpska, rumunska, nemačka i češka krv – Belocrkvaninu Emanuelu Veverici.
On već godinu dana samoinicijativno brine o našim i tuđim precima, o istoriji koja ne sme da bude zaboravljena. Redovno kosi travu i održava čak 200 belih gvozdenih krstova u uređenim alejama, gde počivaju nemački i austrougarski vojnici, kao i vojni zarobljenici iz Italije i Francuske.
Održava i centralni krst, koji predstavlja zajedničku grobnicu 97 belocrkvanskih vojnika, palih na raznim evropskim frontovima.
- Do prošlog marta na ovom mestu je bila prava šuma. Kolektivnom neodgovornošću svi spomenici su zarasli u šiblje. Tek bi se zimi, kada ogole grane, nazirao poneki krst kao opomena da se nešto treba preduzeti, što je bilo nedopustivo, naglašava Veverica.
Ta višedecenijska šuma raskrčena je tek kada su lane aktivisti jedne organizacije iz Mađarske, u potrazi za svojim nestalim vojnicima, zasukali rukave. Od tada Veverica sam vodi brigu o tom memorijalnom kompleksu, inače jednom od retkih u Srbiji na kom su zajedno sahranjeni vojnici obe zaraćene strane.
- Često me pitaju zašto to radim, a ja im odgovorim mudrom poslovicom „U pobedi se ne uznesi, u porazu ne ponizi“ – ističe Veverica, podsećajući da su činu postavljanja centralnog krsta prisustvovali sveštenici svih konfesija, kao i srpski oficiri, koji su tada odali počast svome protivniku. To je još jedan razlog zašto treba da poštujemo tuđe kao svoje, i da čuvamo ono što imamo zarad naših potomaka, kaže Veverica.
Ovaj istinski entuzijasta, koji se zalaže za očuvanje i drugih kulturnih i prirodnih vrednosti Bele Crkve, sada se nada da će Mađari, čim korona to bude dozvolila, ispuniti dato obećanje i finansirati kompletnu rekonstrukciju groblja. Do tada, on će ga, kaže, i dalje održavati.
Gorelo više od 200 sveća
Na veliki katolički praznik Svi sveti, koji se praznuje 1. novembra, Veverica je prvi put posle 1944. oko centralnog krsta posadio cveće, a ispred svakog od 200 gvozdenih krstova, kao što običaj nalaže, upalio sveću.
- Kada je pao mrak, prizor je bio nestvaran. Osećao sam mir i ponos zbog onog što sam uradio, kaže Veverica.
Izbegnuto preoravanje
Između dva rata, o groblju je brinulo lokalno udruženje žena, koje je uglavnom okupljalo majke, udovice i sestre poginulih belocrkvanskih vojnika. Posle 1944. palo je u zaborav i samo pukom srećom nije doživelo sudbinu sličnih grobalja u Vojvodini, koja su uništavana i preoravana.
