Davne 1867. godine, odmah po sklapanju Austro-ugarske nagodbe i formiranja Dvojne monarhije, nedeljnik „Nera“ najavljuje osnivanje realne gimnazije u našem gradu.
Nekoliko godina kasnije, kada je ukinuta Vojna krajina i Bela Crkva potpala pod mađarsku civilnu upravu, posetom cara najavljeno je novo vreme za naš grad. Iako na periferiji carstva, Bela Crkva dobija važno mesto u preuređenoj državi, a mađarske prosvetne vlasti u njoj vide stožer širenja mađarskog uticaja i asimilacije nemađarskog stanovništva.
Od svog osnivanja 1875. godine pod punim nazivom „Belocrkvanska kraljevsko mađarska državna velika gimnazija“ škola se nalazila u današnjoj gimnazijskoj zgradi. Država joj je od samog početka posvetila posebnu pažnju, jer je Minisarsto prosvete slalo najbolje profesore i pedagoge. Program rada bio je isti kao u svim gimnazijama na teritoriji monarhije i nije se menjao narednih četrdeset godina.
Onda je počeo Prvi svetski rat. Mobilisani su profesori i stariji učenici, a školska zgrada je pretvorena u bolnicu. Trijanonskim mirovnim ugovorom u junu 1920. godine, negde baš za 45. rodjendan, „Belocrkvanska kraljevsko mađarska državna velika gimnazija“ je prestala da postoji. Smrt države i ideje koju je trebalo da oličava značila je i prestanak njene misije.
U Kraljevini SHS, 1920. godine gimnazija prelazi iz klasične u realnu. Nastavni plan je promenjen, srpski jezik je postao zvaničan, klasične nauke ustupile su mesto prirodnim, gimnazija je svoja vrata otvorila i devojčicama, a među nastavnim osobljem nalazile su se i žene.
Dvadeset godina mira prekinuto je Drugim svetskim ratom. Nemačka vojska je u Belu Crkvu ušla 12. aprila 1941. godine. Proglašena je Nemačka gimnazija, nastavno osoblje zamenjeno nestručnim kadrom odanim novoj vlasti, a gradski komesar za školstvo postao je uticajan član Kulturbunda, inače poštanski službenik. Bio je to kraj gimnazije koja je postojala do tada, jer sve promene koje su se dešavale u toku četiri ratne godine ne mogu se obuhvatiti ovim kratkim prikazom. U toku samog rata učenici Gimnazije otišli su na različite strane. Mnogi njegov kraj nisu dočekali. Većine ćemo se ipak sećati sa pijetetom, jer su život dali u borbi za neko drugačije sutra.
Iako se u novoj socijalističkoj državi naša Gimnazija suočavala sa raznim ukidanjima ili spajanjima razreda, uvodjenjem smerova i kurseva, pa nekad i nedostatkom kadra, ona je opet sačekala zlatne šezdesete godine XX veka, kada se o njoj govorilo, bez lažne skromnosti, u celoj Jugoslaviji.
Međutim, kako to uvek biva, neko se dosetio reforme, i to baš u vreme kada se obeležavala stogodišnjica Gimnazije, pa je kritikujući gimnazijsko obrazovanje kao zastarelo, kao deo sistema koji nije u stanju da prati razvoj samoupravljanja u SFRJ, uveo usmereno obrazovanje. Trebalo je da prođe četrnaest godina da se prekine sa takozvanim „Šuvaricama“ i ponovo u punom sjaju vrati Belocrkvanska gimnazija, a prva generacija po obnavljanju bila je jedna od najuspešnijih u njenoj novijoj istoriji.
I evo nas danas, tu gde smo bili 1875. godine.
U istoj zgradi i sa ne baš velikim brojem učenika, ali preživeli smo.
Oko nas su nestajala carstva i kraljevstva, mi smo opstali.
Iz ratova smo izlazili spremniji za pobede, iz neuspelih reformi bolji.
Da li je Gimnazija ono što je nekad bila?
Nije, jer ništa nije kao što je nekad bilo. Ni mi nismo isti kao naši roditelji, niti oni liče na svoje, a naša deca su sigurno drugačija od nas. Razlika između maturanata 1880. i maturanata 2020. godine je velika koliko je velika razlika između 19. i 21. veka. U skoro sto pedeset godina istorije, svaka promena donela je nove vrednosti, potisnula stare i iznedrila neke nove ljude. A kakve god primedbe imali, Gimnazija je sve to vreme pripremala buduće profesore, lekare, inženjere, pravnike, ekonomiste, novinare.
Na kraju, u senci svih događaja ove ne baš vesele godine, prošao je 145. rođendan naše škole. Bez uobičajne proslave, obeležili smo ga onako kako smo mogli.
Ovaj tekst i kratak osvrt na istoriju jedne od najstarijih institucija u gradu je način da u virtuelno obeležavanje uključimo sve one koji su u Gimnaziju išli ili u njoj radili.
Probajmo da zamislimo nešto kao tablo 145 generacija učenika i njihovih profesora i videćemo da smo na tom tablou svi. Čak i oni koji nisu išli u Gimnaziju, tu su preko svojih roditelja, dece, prijatelja ili bar preko uspomena i sećanja na ovaj grad i njegovu prošlost.
Tako da – srećan nam svima 145. rođendan i polako počnimo pripreme za sledeći jubilej.
Autor: Profesor Svetlana Dmitrović
