Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru). Na današnji dan obeležava se uspomena na Svetog Đorđa. U hrišćanstvu (istočnom i zapadnom) slavi se kao sveti Juraj ili sveti Georgije. U umetnosti se često prikazuje kako ubija zmaja (aždahu).
Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine. Georgije Lidijski (oko 275/281 – 303), rimski vojnik u gardi cara Dioklecijana, mučenički je stradao tokom progona hrišćana.Veruje se da je rođen u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, mali Georgije se sa majkom preselio u Palestinu, na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje.
U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita, odnosno vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).
Georgije je 494. godine proglašen za sveca, od strane pape Gelasijusa Prvog (492–496).
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.
Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, kao i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan. Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.
