Mladi potporučnik Miloš Šuković, u zimu 1991. godine, u sred Tenjskog Antunovca, skinuo je uniformu i napustio vojsku, državu i narod koji ga je školovao.
Ostavio je sugrađane i zaputio se ka tastovoj kući u Vršac, bez igde ičega. Zašto da služi narodu i državi, kada država i narod mogu da služe njemu…
Ovako počinje istina o šefu Carinske ispostave Vatin.
Šuković će se, nezvanično saznaje eVršac, naći ovih dana na udaru državnih organa, zbog sumnje na trgovinu uticajem, ali i zbog moguće utaje – ako za to postoji volja.
Dovoljno je pogledati imovinsku kartu Šukovića i uporediti je sa njegovim primanjima, kao carinika, od napuštanja vojske do danas. Ceo Vršac zna da se on u ovom južnobanatskom gradu siroma „udao“, a da je danas jedan od imućnijih.
Takođe, dovoljno je, jednim klikom, pogledati njegov ulaz-izlaz, upravo kroz Vatin, najveći drumski granični prelaz sa nama susednom Rumunijom.
Ne govorimo o preskupim letovanjima i zimovanjima na ekskluzivnim destinacijama (po nekoliko godišnje), nego o običnim jednodnevnim izletima u Temišvar. On sa svojom platom ni to ne bi mogao da finansira.
Bio „dezerter“ ili ne, nije ni bitno. Bitno je da se, kroz ovih par činjenica, sagleda njegov stav prema državi od koje i dalje prima platu.
Ima li volje da se ispita „zlatna“ karijera nekog ko je, krajnje sumnjivo, kao službenik u drugoj uniformi, od siromaška postao jedan od najbogatijih?
