Vršac je uvek, a posebno ovih dana, teško zamisliti bez vina i grožđa čije zrenje dostiže vrhunac. Iste su prilike i u Sremskim Karlovcima. Baš te prilike doživotno se urezuju u sudbine ljudi koji žive na ovim predivnim prostorima.
Berba grožđa, kao idiličan koncept koji zanosi maštu ili podstiče sentimentalno sećanje, centralni je motiv jednog od brojnih remekdela Vrščanina Paje Jovanovića, „Triptiha“ iz 1896. godine, koja se nalazi u stalnoj postavci Gradskog muzeja Vršca.
Naručilac Triptiha bila je vršačka Municipija, a oslikana je za Milenijumsku proslavu u Budimpešti, na kojoj je Ugarska obeležavala hiljadugodišnjicu doseljavanja Mađara na prostore Panonske nizije. Jovanović je tada nagrađen „Zlatnom medaljom“.
Trodelni prikaz obrazuju tadašnje najzastupljenije delatnosti Vršca i okoline. U sredini je berba grožđa, sa leve strane je trgovina, a sa desne žetva.
Po lepoti, Pajinom „Triptihu“ mogu jedino parirati stihovi Branka Radičevića, iz poeme „Đački rastanak“, kojom se veliki pesnik, pre odlaska na studije u Temišvar, oprašta od voljenih karlovačkih vinograda i berbe grožđa. Napisana je 1844. godine. U jednom delu Radičević zbori:
„Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom grožđe – neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe želim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?“
Smatra se da je ova pesma jedna od njegovih najlepših elegija. Deo je prve zbirke Radičevićevih pesama, objavljene 1847. godine. Izražena je njegova velika ljubav prema Sremskim Karlovcima, suncu, Dunavu i vinogradima. Govori o tome kako je lepo živeti baš tu, ali ga svet zove i mora otići. Takva je bila i sudbina Paje Jovanovića.
Sada znate šta spaja dva umetnika, Paju Jovanovića i Branka Radičevića, kao i njihova vanvremenska dela „Triptih“ i poemu „Đački rastanak“. Ko se među vinogradima stvori, uvek će im se, makar u seti, vraćati.
