Belocrkvanska gimnazija i ekonomska škola u Beloj Crkvi obeležila je svoj 147 rođendan. Tim povodom učenici i profesori pripremili su prigodan program, koji su održali u svečanoj sali škole.
Učenici Belocrkvanske gimnazije i ekonomske škole govorili su stihove poznatih pesnika na srpskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Svi prisutni su uživali u pesmama Laze Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja, Vilijama Šekspira, Puškina, Jesenjina, Hajnea i Getea.
Hor Belocrkvanske gimnazije i ekonomske škole je otpevao nekoliko kompozicija. Dan škole su spremili učenici uz podršku profesora Danijele Jokanović, Svetlane Dmitrović, Svetlane Stanić, Vesne Kutrički, Ljubice Stanojlović i Dušana Stojšina. Učenički parlament škole je pružio ovoj proslavi tehničku podršku.
Davne 1867. godine, odmah po sklapanju Austro-ugarske nagodbe i formiranja Dvojne monarhije, nedeljnik Nera najavljuje osnivanje realne gimnazije u našem gradu. Nekoliko godina kasnije kada je ukinuta Vojna krajina i Bela Crkva potpala pod mađarsku civilnu upravu, posetom cara najavljeno je novo vreme za Belu Crkvu.
Od osnivanja 1875. godine pod nazivom „Belocrkvanska kraljevska mađarska državna velika gimnazija“ država je našoj školi posvetila posebnu pažnju, jer je ministarstvo prosvete slalo najbolje profesore i pedagoge. Program rada bio je isti kao svim gimnazijama na teritoriji monarhije i nije se menjao narednih četrdeset godina.
Onda je počeo Prvi svetski rat. Mobilisani su profesori i stariji učenici, a školska zgrada je pretvorena u bolnicu. Trijanonskim mirovnim ugovorom u junu 1920. godine, negde baš za 45. rođendan „Belocrkvanska kraljevska mađarska državna velika gimnazija“ je prestala da postoji.
U Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca (SHS), 1920. godine gimnazija prelazi iz klasične u realnu. Nastavni plan je promenjen, srpski jezik je postao zvaničan, klasične nauke ustupile su mesto prirodnim, gimnazija je svoja vrata otvorila i devojčicama, a među nastavnim osobljem pojavile su se i žene.
Dvadeset godina mira prekinuto je Drugim svetskim ratom. Nemačka vojska je u Belu Crkvu ušla 12. aprila 1941. godine. Proglašena je Nemačka gimnazija. Bio je to kraj Gimnazije koja je postojala do tada. U toku samog rata učenici gimnazije otišli su na različite strane. Mnogi njegov kraj nisu dočekali.
Iako se u novoj socijalističkoj državi naša Gimnazija suočavala sa raznim ukidanjima ili spajanjima razreda, uvođenjem smerova i kurseva, pa nekad i nedostatkom kadra, ona je opet sačekala zlatne šezdesete 20. veka, kada se o njoj govorilo, bez lažne skromnosti, u celoj Socijalističkoj Federativnoj Jugoslaviji.
Međutim, neko se dosetio reforme, i to baš u vreme kada se obeležavala stogodišnjica Gimnazije, pa je kritikujući gimnazijsko obrazovanje kao zastarelo, kao deo sistema koji nije u stanju da prati razvoj samoupravljanja u SFRJ, uveo usmereno obrazovanje. Trebalo je da prođe četrnaest godina i da se u punom sjaju vrati Belocrkvanska gimnazija, a prva generacija je po obnavljanju bila jedna od najuspešnijih u novijoj istoriji.
Škola o školi…
„I evo nas danas, tu gde smo bili 1875. godine. U istoj zgradi, nažalost sa manjim brojem učenika.
Oko nas su nestajala carstva i kraljevstva, a mi smo opstali. Iz svih ratova smo izlazili spremniji na pobede.
Da li je naša škola ono što je nekad bila? Nije, jer ništa nije kao što je nekada bilo. Ni mi nismo isti kao naši preci. Razlika između maturanata 1880. godine i maturanata 2023. godine je velika, koliko je velika razlia između 19. i 21. veka. Tokom istorije, svaka promena donela je nove vrednosti.
Ipak, trudimo se da sačuvamo i negujemo vrednosti koje su vanvremenske.
U Belocrkvanskoj gimnaziji i ekonomskoj školi obrazovanje, tolerancija, multikulturalnost, ali i očuvanje nacionalnog identiteta, prošlost i sadašnjost, savremeno i tradicionalno spajaju se svakoga dana, pripremajući nas za velike uloge koje nas čekaju. Podsticaj i podršku da stalno napredujemo i budemo spremni za nove izazove dobijamo od svojih profesora.
Naša škola iznedrila je buduće profesore, lekare, ekonomiste, pravnike i inžinjere. Svi oni deo su istorije naše škole koja će se zauvek pamtiti. Mi svoju istoriju tek pišemo i samo od nas zavisi kakva će ona biti“.
