Možda se nekima čini da je Gudurica, koja pripada Gradu Vršcu, na samom kraju sveta, ali verujte, vredi zaputiti se na taj deo juga Banata gde vas čekaju mir, tišina, svež vazduh bez komaraca i alergijskih reakcija, a meštani tvrde i – najbolja vina, piše za novosadski Dnevnik Lea Radlovački, čiju priču Vam prenosimo u celosti:
Neobične konfiguracije – uzane ulice umrežene bez nekog naročitog reda, selo vam priča nesvakidašnju priču zbog koje se vredi iznova i vraćati.
Okružen obroncima Karpata i velelpnim Vršačkim bregovima, dakle s jedne strane hektarima vinograda kojima, čini se, nema kraja, s druge strane šumama i s treće atarima koje podsećaju da ste i dalje na panonskoj žitnici.
Najbolji pogled svakako se nalazi na uzvišenjima do kojih se dolazi atarskim ili nekada asfaltiranim putićima koji su ispresecani i okruženi livadskim cvećem, razigranim leptirićima i pticama, što sve skupa deluje kao opijum na posetioce i nameće pitanje – zašto ljudi ne žele da žive u takvom ambijentu, te radije biraju gradove? Jer, nije da nema posla na ovom samom jugu Banata, tik uz granicu sa Rumunijom…
„Dnevno imamo oko deset autobuskih linija do Vršca, jer naši ljudi najviše tamo idu da rade. Naše mesto je od davnina poznato po vinogradarima i vinarima, imamo brojne registrovane i neregistrovane podrume vina, i sve smo ih nacrtali na muralu u parku. Krajem februara organizujemo Dane mladog vina, ove godine je je to bila deveta po redu manifestacija. Tada se okupe svi gudurički vinari, a posetioci imaju priliku da degustiraju sve što ih zanima. Potom organizujemo Guduričku zlatnu jesen, krajem avgusta, i to traje tri dana, i svi u selu se aktiviramo, od lovaca, fudbalera, do raznih udruženja“, kaže odbornik u Skupštini Grada Željko Mrdalj, dodajući da ih na spavanju trenutno ima oko 850.
Trudeći se da svi meštani budu aktivni, jednom mesečno održavaju radne akcije, a da im je ekološka svest na visokom nivou dokazuju i brojni reciklažni kontejneri raspoređeni na nekoliko lokacija u selu. O specifičnoj kulturi življenja, koja je takva zahvaljujući brojnim nacijama koje su jedan od simbola ovog banatskog seoceta, dokazuju i razni murali posvećeni značajnim ličnostima iz oblasti nauke, kulture, sporta – Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, Vuk Karayić, Nikola Tesla, Novak Đoković…
„Dobro je što je Gudurica prepoznata kao blago ovog dela Vojvodine, na čemu smo zahvalni lokalnoj samoupravi i Pokrajini, koji rade na razvoju turizma. Za sada nam je jedini problem što nemamo smeštajne kapacitete, ali očekujemo da ćemo za godinu-dve i to pitanje rešiti, uz pomoć privatnih vinarija koje rade na tome“, veli Mrdalj i dodaje da uporedo rade i na planinskom turizmu, budući da je najviši vrh Vojvodine upravo Gudurički vrh sa svojim veličanstvenim 641 metrom nadmorske visine.
Kako bi Gudurica bila još poželjnija za život, od naredne godine će se krenuti sa realizacijom projekta kanalizacione mreže i rekonstrukcijom saobraćajnice „Vinskog puta“ koja vodi od Vršca, preko Velikog Središta do ovog sela. Međutim, da je kvalitet življenja već na zadovoljavajućem nivou dokazuju i (pre)visoke cene kuća koje, ako ništa drugo, bar mogu da se pohvale kvalitetnim „starim švapskim podrumima“ idealnim, jelte, za vinarije.
I nebitno koje ste nacije, svako je u Guduricu dobrodošao! Jer, ukoliko se opredelite za ovo mestašce ušuškano u karpatskim gudurama, živećete u ulicama kao šti su Poljska, Cankareva, Gradnikova, Otona Župančića, Komandanta Staneta, Makedonska, Ilindenska, Prešernova, Nušićeva, a deca će ići u osmoletku „Moša Pijade” i imati priliku da, pored srpskog, uče i slovenački i makedonski jezik.
