Godine 1856. godine otvorena je prva banatska pruga za putnički saobraćaj Oravica – Jasenovo – Bela Crkva – Bazjaš, u dužini od 64 kilometra. Po današnjim granicama, počinjala je i završavala se u Rumuniji. Bila je to i prva pruga na Balkanu, par decenija starija od svih ostalih „prvih“ sa druge strane Dunava.
Izgradnja ove pruge započela je još 1847. godine, a 1854. otvorena je za prevoz robe – uglja do Dunava i da bi se iz moldavskih rudnika ruda prevozila u čeličanu u Rešici (Rumunija).
Glavna stanica na toj pruzi bila je u Jasenovu, između Vršca i Bele Crkve, u današnjoj belocrkvanskoj opštini. Imala je ložionicu, lokomotive, radionicu, vodotornjeve za punjenje parnih lokomotiva na koje su dolazile i one iz Vršca i Bele Crkve, zatim, ugljarnicu, okretnicu jer tada lokomotive nisu mogle da idu unazad.
Bila je za primer čak i mnogim evropskim stanicama u to vreme. Mnogi radoznali, i iz ne tako bližih mesta, dolazili su zapregama ili pešice da vide čudo tehnike. Pištaljka lokomotive označavala je surovu i sirovu, do tada neviđenu snagu, a malena parnjača delovala je gigantski inspirativno.
Već 1858. godine Vršac se prugom, preko Temišvara, povezao sa Budimpeštom, Bečom i drugim metropolama Starog kontinenta. Železnička stanica u Vršcu imala je tada značaj prave varoške institucije prve vrste.
Danonoćno je bila prepuna putnika, službenika, nosača, radnika, fijakerista… bilo je i drparoša, žena slabijeg morala, ali maloj metropoli vredelo je pomalo progledati kroz prste. Privredni napredak je privredni napredak.
Da je stanica bila od velikog značaja svedoči i činjenica da se pred njom pružao jedini vršački bulevar. Sav u krupnoj kocki, gizdav, kaldrma pršti pod potkovicama jakih konja, a seva pod tankim potpeticama u očima mlade gospode. Kasnije, bulevar je poneo ime Vrščanina, arhitekte Dragiše Brašovana.
Krenulo se prugom iz Vršca i ka drugim pravcima. Prema Margiti 1891. čime je dobijena veza sa Velikim Bečkerekom (ili kako ga danas zovu Zrenjanin), ka Kovinu 1894. godine, Gataji, Lugožu i Marošilju od 1896. do 1898. godine, a posle i ka Pančevu, preko Petrovog Sela, današnjeg Vladimirovca.
Tadašnja zgrada vršačke železničke stanice nije više odgovarala potrebi, pa je 1899. u Pešti napravljen plan za izgradnju nove. Gradili su je od 1900. do 1902. godine, od klinker opeke koja i danas uliva neverovatno osećanje kapitalnog zdanja.
Decenijama je sama sebe štitila, kvalitetom gradnje. Dostojanstvena i u “staroj haljini”, ali strogo balskoj, držala je nos visoko. Imala je zašto! Savremeni trendovi nisu je unedostojili. Ipak, skorašnje “zatezanje” dalo je vidne rezultate. Za razliku od nekih drugih spomenika kulture, ovde se striktno vodilo računa.
Možda bi vredelo razmisliti da se ti “regionalni” i “lokalni” pravci, koji mnogima znače, u budućnosti revidiraju, oprave i puste u saobraćaj, makar za nedeljne lagane vožnje, kad svet u Banatu nikuda ne žuri.
