U psihologiji i neuronauci odavno postoji surovo pravilo: kada čovek izgubi orijentire u gustoj magli ili pustinji, on nikada ne nastavlja pravo. Bez spoljnog kompasa, ljudsko telo fizički počinje da crta krugove i nesvesno se vraća na isto mesto.
Ista geometrija vlada i našim unutrašnjim životom.
Kada čovek izgubi plan, pravac ili smisao, njegovo kretanje postaje haotično. Spolja sve izgleda živo, dinamično i bučno, ali duboko ispod te buke nema stvarnog pomeranja. Čovek samo kruži oko sopstvenih strahova i starih rana koje nikada nije imao hrabrosti da napusti.
Najveća zabluda panike jeste to što besomučno kretanje uspešno simulira napredak.
Sigurnost u poznatom bolu
Kada život izgubi jasnu strukturu, ljudski mozak ne traži ono što je najbolje za njega. On traži ono što mu je poznato. Zato se ljudi hronično vraćaju odnosima koji ih prazne i ostaju u poslovima u kojima se osećaju mrtvo.
Poznata patnja često deluje sigurnije od nepoznate promene. Mozak ne traži sreću, već predvidivost. Za ljudski ego, repriza sopstvenog pakla prijatnija je od rizika novog puta, jer pruža bolan, ali poznat komfor.
U toj tački haos prestaje da bude prolazno stanje i postaje zona udobnosti. Čovek satima skroluje telefon u mraku, mehanički se vraća ljudima i razgovorima koji su odavno završeni i laže sebe da će „uskoro sve doći na svoje mesto“. Unutrašnji umor postaje nova normalnost, a najopasniji deo tog stanja jeste što čovek dugo ne primećuje da stoji u mestu. Naprotiv, ubeđen je da se bori.
Toksična produktivnost kao paravan
Pravi problem nije letargija, već hiperaktivnost bez pravca. Čovek puni dane agresivnim kretanjem kako nikada ne bi morao da zastane i pogleda istinu u lice. Opsesivno menja jutarnje rutine, grozničavo traži spoljnu motivaciju, pravi nove spiskove i svakog ponedeljka počinje iznova.
Između haotičnog kretanja i stvarnog napretka postoji ponor. Čovek može godinama biti u pokretu, a da se nijednom ne približi izlazu.
Većina ljudi duboko u sebi zna šta ih uništava. Znaju koji odnos je završen, od kojih strahova beže i koje odluke odlažu godinama.
Pravi problem nije nedostatak odgovora.
Pravi problem je što stvarna promena zahteva rušenje verzije sebe za koju su se godinama držali.
Ostati u krugu i glumiti žrtvu okolnosti je lako. Mnogo je teže priznati sebi da život koji gradite više nema pravac. Zato je stalno kretanje najopasniji oblik panike. Ono postaje anestezija koja čoveku omogućava da još neko vreme izbegava istinu.
Kako se razbija krug?
Ljudi izgubljeni u pustinji retko stradaju zato što su slabi. Stradaju zato što u panici nastavljaju da hodaju bez pravca, trošeći poslednju energiju pokušavajući da pobegnu od sopstvenog straha.
Isto važi i za život.
Krug se ne razbija ubrzavanjem tempa niti velikim romantičnim revolucijama. Prekida se tek onda kada čovek prestane da zatrpava život bukom i prvi put ostane sam sa istinom koju je odavno znao.
Ljudi se nikada ne izgube zato što su stali u mestu.
Izgube se zato što predugo panično hodaju u krug, nadajući se da će ih vreme spasiti od donošenja odluke.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala eVršac
