Na samom ulazu, sa desne strane, u portu hrama Sv. Petra i Pavla u Beloj Crkvi, u donjem Banatu, nalazi se od 1965. godine monumentalni krst napravljen od ružičastog svinjičkog mramora. Na njegovoj prednjoj strani plitko je urezan natpis, koji u transkripciji na svaremeno pismo glasi:
„Vodruzisja Krest sei trudom
i iždiveniem zdešnjago
obščestva vastočnija Cerkvi
v Belou Cerkvi 21. maija 1818″.
To je sve što nam on može o sebi reći. Međutim, njegova predistorija daleko je rečitija, i nalazi se u tesnoj vezi sa prošlošću Srba u ovom mestu. Zbog toga smatramo da ona zaslužuje da se njome ovde pozabavimo.
Naime, još 1792. godine podigli su, navodno, ovdašnji Srbi jedan drveni krst u Glavnoj ulici (danas ul. 1. oktobra), naspram gostionice „Zeleni venac“, da bi na taj način „istakli svoj prestiž u verskom pogledu nad Rumunima sa kojima su u to vreme već otpočele razmirice u crkvenim stvarima, a ujedno da bi obeležili mesto skupljanja svojih vernika prilikom održavanja litija za vreme nacionalnih i verskih praznika!.
Vremenom, rečeni krst je sasvim dotrajao. Na njegovo mesto postavljen je 21. maja 1818. godine nov, mermerni krst. U njegov temelj ugrađen je olovni disk (dimenzija oko 14,5 sm), a ne kako neko veli „gvozdena ploča“, sa odgovarajućom Spomenicom koju „Arsenije Jakšić, zograf rezal“. Isti se danas čuva u Muzejskoj zbirci u Beloj Crkvi.
Valja istaći da je tekst rečene Spomenice „rezan“ sa obe strane diska. Međutim, danas, isti je slabo čitljiv zbog velikih oštećenja. Uz ne mali napor, dobar deo teksta, ipak, smo uspeli da isčitamo. Sadržina njegova, u transkripciji, glasi:
A. strana
„… krest našego obščestva vastočnija cerkvi v Beloi Cerkvi… 1818. Pri deržavnom Imperatore Francisce…Prevashoditelstvo… Arhiepiskop i mitropolit Stefan Stratimirovič ot Kulpin, veršačkom diecezalnom Episkope Ego Ekselencii Petr Joanovič Ot Vidak prepoložennago leta meseca…“
B. strana
„Tagože, vremene Biiša mesta Propi… Rafail Miloševič, Protopresviter Veniamin Miloševič, Savva Popovič paroh, Epitropiže Toma Varzi i Gligori Pervulovič. Arsenije Jakšić zograf rezal“.
Kada su crkvene razmirice između belocrkvanskih Srba i Rumuna počele ulaziti u novu, završnu, fazu, to je i ovaj krst sve više postajao kamenom spoticanja između ove dve nacije.
Nalazeći se u ulozi arbitra, u ovoj posve zanimljivoj utakmici, Magistrat je naložio 1840. Srpskoj crkvenoj opštini da sporni krst premesti na za to predviđeno mesto. Kao razlog, Magistrat navodi predstojeće kaldrmisanje Glavne ulice, kao i to da svojom lokacijom krst ometa slivanje atmosferskih padavina niz rečenu ulicu.
Srbi, po običaju, nisu se dali zavesti. Provideli su šta se krije iza namere Magistrata, zbog toga su se oglušili o ovo naređenje. Njihovu rešenost nije mogla da pomuti ni naredba Banatske građevinske direkcije izdata naredne 1841. godine.
Ovo, svakako, nije moglo ostati neprimećeno od predpostavljenih vojno-graničarskih vlasti, jer jedino tako možemo shvatiti odluku komandanta Banatske generalne komande da se sporni krst „odavde ne treba premeštati“. Ovo odobrenje je i pismenim putem potvrđeno od strane Generalne komande u Temišvaru 1844. godine.
Ovime je dalja sudbina Srpskog krsta bila osigurana, ali ne za dugo. Ono što nije pošlo za rukom Rumunima, Nemcima ili Mađarima, pošlo je našim „urbanistima“. Zbog asfaltiranja glavne gradske ulice (ul. 1. oktobar), krst je dobio svoje novo mesto 1965. u porti hrama Sv. apostola Petra i Pavla, gde se i danas nalazi, skrajnut od pogleda znatiželjnika.
Početkom 90. godina XX veka lično smo se obraćali Opštinskom veću Bele Crkve sa molbom da se Srpski krst vrati na svoje staro mesto, ili u njegovoj neposrednoj blizini, čime bi grad, koji toliko polaže na turizam, dobio još jednu vrednu atrakciju u svojoj ponudi. Međutim, očekivani odgovor nikada nije prispeo na našu adresu!
Mišljenja smo da bi ovu inicijativu valjalo nanovo pokrenuti, obzirom da nije izgubila na svojoj aktuelnosti, utoliko pre što su, nedavno, naše komšije Vrščani i Pančevci već vratili, na svoje trgove, slična znamenja iz zavičajne povesnice! Šta to nas sputava, danas, da slično učinimo sa našim Srpskim krstom, i vratimo ga tamo gde mu je mesto?
Autor: Ozren M. Radosavljević
