Deliblatska peščara, Vršačke planine, tokovi reka Dunav, Nera, Karaš, kanala Dunav – Tisa – Dunav, Dubovačka bara, Labudovo okno, svetski poznato i priznato lovište Dragićev Hat, sedam prelepih Belocrkvanskih jezera, uz izuzetno bogato kulturno istorijsko nasleđe naroda i vera čiji su se civilizacijski putevi ukrštali upravo u ovoj prirodnoj oazi, čine Vršac i Belu Crkvu specifičnom i jedinstvenom turističko-ekološkom atrakcijom u Evropi.
Ova nedovoljno poznata destinacija modernom, infrastrukturno razvijenom saobraćajnoj mrežom, i drumom i vodom, pod odličnim uslovima, dostupna je svim većim centrima u okruženju, dok Aerodrom SMATSA u Vršcu iste uslove obezbeđuje i inostranim turistima.
Iz bilo kog pravca idući ka Vršcu, namernik već sa pedesetak kilometara može u daljini da uoči obrise jedinih vojvođanskih planina. Starije od ravnice, planine su u svoje podnožje primile razne narode, njihove istorije i kuturu.
Regionalni park prirode “Vršačke planine”, prostranstvo od 7.000 hektara pod šumom, pravca pružanja zapad – istok, predstavljaju dominantnu formu u reljefu Banata. Izgrađene su od stena paleozojske starosti (preko 260 miliona godina), koje okružuju neogeni (preko 60 miliona godina starosti), među kojima su sedimenti nekadašnjeg Panonskog mora (preko 25 miliona godina starosti).
Prema geotektonskom položaju, ali i geološkoj građi, pripadaju Srpsko – makedonskoj masi, zbog čega se razlikuju od okolnog ambijenta Panonske nizije. Gudurički vrh sa 641 metrom nadomrske visine najviši je u Vojvodini.
Vršačke planine sa svojim geografskim i geomorfološkim osobinama, predstavljaju oazu za floru i faunu. Naročito je izražena ornitofauna, tako da Gorje na jugoistoku Banata predstavlja jedno od najbogatijih staništa ptica u Srbiji. Do danas registrovano ih je preko 120 vrsti, a među značajnijima, čije je gneždenje na Gorju potvrđeno, nalaze se Uralska sova i Orao zmijar.
Od sadržaja u samom vladičanskom gradu Vršcu, vredi istaći desetine istorijski značajnih objekata, nekoliko vrednih arheoloških lokaliteta, ali i nekoliko manifestacija, pre svih Grožđebal, “Vršačku pozorišnu jesen” i Međunarodno festival folklora “Vršački venac”.
Od novijih, ali još uvek neiskorišćenih turističko – privrednih kapaciteta vredi naznačiti i urbanizovano vršačko veštačko jezero površine oko 32.000 kvadratnih metara. Tačnije, jedan od većih izvora.
Stručnjaci Instituta za hidrogeologiju Rudarsko geološkog fakulteta iz Beograda konstatovali su pre nekoliko godine da iz jednog od izvora na ovom jezeru ističe morska voda, drugog arterskog horizonta, koja je u razblaženom obliku 1:4, sa visokim sadržajem joda, sulfata, magnezijuma i kalcijuma, i koja bez obzira što dolazi sa dubine od 200 metara ima konstantnu temperaturu oko 25 stepeni Celzijusa.
Reč je o obnovljivom, nepresušnom resursu, ne samo po masi nego i temperaturi i mineralima. Voda je odličnog kvaliteta, nema niti jedne bakterije, sterilna je i potiče od pre više miliona godina. Izvor kroz koji se Panonsko more vraća pod Vršačke planine izbušen je 1975. godine. Znalo se, kako kaže narod, da nije običan, da je “lekovit”, ali nije se ni pretpostavljalo da će, iako suviše dragocen, neiskorišćen isticati više od tri decenije. Pored Gradskog jezera nalazi se i olimpijski otvoreni bazen, sa pratećim sadržajima.
Takođe, naglasak vršačkog turizma u poslednjih par godina jeste i na kongresnom turizmu. Nosioci ovog vida tuzima su hoteli Srbija i Villa Breg, motel Vetrenjača i Centar Millennium.
Pored nabrojanog, još je minimum 1.000 razloga da dođete u Vršac.
A, ako na sve to dodate vino, po kojem je Vršac vekovima poznat, i gastronomsku ponudu Etno kuće Dinar, eto divnog odmora…
Bela Crkva je biser Južnog Banata
Bela Crkva je geografski smeštena u sam jugoistok Vojvodine, između obronaka Karpata i Deliblatske peščare, na sedam biserno plavih jezera i na obalama Dunava, Nere, Karaša i kanala DTD.
Dok su ušća Karaša u DTD i Nere u Dunav raj za lovce i ribolovce, život na jezerima ipak je prilagođeniji urbanijim turistima. Većina se opredeljuje za Vračevgajsko jezero, koje je prilagođenije mališanima, Šljunkaru, najpopularniju kod mladih ili Glavno jezero na kojem postoji autokamp i koje polovinom avgusta, za vreme tradicionalne vodene hajke na soma kapitalca, prihvati i do 10.000 posetilaca.
Neman iz belocrkvanskog Loh Nesa, od miline po Nesiju nazvan Besi, uglavnom svakog leta umakne svojim goniocima. Oni, po navici, posle ipak odličnog ulova, tugu utole u pesmi, ribljoj čorbi, čašici druženja i prepričavanju, sve do jedne, istinitih ribolovačkih priča.
Ribolovačka pripovedanja o zverima koje sa lakoćom kidaju i najbolje zamke i požutela fotografija iz 1953. godine na kojoj između dvojice pravih majstora visi som dugačak tri metra, dokaz su da kapitalaca u jezeru ima.
Međutim, kada su inostrani turisti u pitanju, interesantija ponuda su spojeni delovi Specijalnog rezervata prirode Deliblatska peščara, Labudovo okno i Dragićev hat.
Na levoj obali Dunava, na mestu gde pet kilometara vodenog prostranstva spaja Vojvodinu i Srbiju, po obodu Deliblatske peščare, između Dubovačkog rita i kanala DTD, sa kopna zaštićen ograđenim lovištem za visoku divljač, nalazi se mali raj na zemlji “Labudovo okno”.
Nastalo je posle izgradnje Đerdapa. Usporeni Dunav je svom silinom oteo banatsku obalu i stvorio jedinstven mozaik životnih zajednica sa tipičnim i specifičnim predstavnicima flore i faune na ovakvim vodenim staništima. Oko 2.500 hektara močvarno ritskog vodenog bogatstva, bara, trstika, ada Žilave i Čibuklije, od pre par godina zaštićeni Uredbom republičke Vlade, ime je dobilo po tome što jedan deo Velikog rita svake godine naseljavaju labudovi iz cele Evrope.
Inače, Labudovo okno je značajno stecište močvarne ornitofaune sa stabilnim prostorom za gneždenje retkih vrsta. U toku zimskog perioda u Labudovom oknu nađe pribežište i dopunsku ishranu oko 30 hiljada divljih gusaka i do 25 hiljada divljih pataka. Ovde se gnezde vrlo retke ptice, orao belorepan, mali i veliki kormoran, patka crnka, sve vrste čaplji, labudovi, laste bregunice, ptice pčelarice, ibisi…
Kada govorimo o ribljem fondu, Labudovo okno je najbogatije područje u celom toku Dunava što se prventveno šarana tiče, a zatim i smuđa, soma, babuški, deverika, linjaka, kečige…
Dragićev hat, koji sa kopna čuva Labudovo okno, ograđeno je lovište za visoku divljač, prvenstveno jelena i divljih svinja. Prostire se na 2.000 hektara na teritoriji opština Bela Crkva i Kovin i jedno je od dva vrhunska lovišta u Vojvodini.
Karakteriše ga dinamičan dinski reljef, na kojem se naizmenično smenjuju šume i stepa. Na pojilištima u svako doba mogu se videti stotine tragova jelena špizera i divljih svinja. Za zainteresovane lovce i ribolovce, u pet lovačkih kuća postoji ekstra smeštaj, koji iz odlične domaće kuhinje obećava i specijalitete od ribe i divljači. Kuvarice valja posebno pohvaliti.
Dođite, nećete se pokajati…i uvek ćete se vraćati!
