Prvi maj u Srbiji, zbog zabrane kretanja kao mere kojom se sprečava širenje virusa Covid-19, proteći će bez tradicionalnog uranka. I u svetu, usled pandemije virusa korona, ove godine izostaće tradicionalna okupljanja i protesti.
Zbog restriktivnih mera radi suzbijanja epidemije koje uključuju zabranu okupljanja i socijalno distanciranje, u mnogim zemljama neće biti masovnih skupova ni protesta na kojima radnici traže bolje uslove rada i života, već će njegovo obeležavanje preći na virtuelni nivo. Sindikati su najavili da će moto ovogodišnjih online skupova biti poziv na solidarnost.
Zbog posledica pandemije na privredu, globalno, milioni radnika širom sveta, kako u razvijenim tako i slabije razvijenim zemljama, ostali su bez posla u svim granama, počev od tekstilne do avioindustrije, a sa ekonomskim problemima suočavaju se i poslodavci.
Praznik rada obeležava se u znak sećanja na dan kada su 1885. godine radnici u Čikagu štrajkom i protestima počeli da se bore za bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme. Kao odgovor, usledila je represija, a u sukobima s policijom bilo je žrtava na obe strane.
Drugi kongres Radničke internacionale je odlučio da se od 1890. godine 1. maja širom sveta održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi. Od tada se kao državni praznik obeležava u više od 80 zemalja raznih uređenja.
U Srbiji je Prvi maj obeležen prvi put 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu. U osam časova radnici su se okupili u „Radničkoj kasini“ u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo „Proleteri svih zemalja ujedinite se!“
Iz godine u godinu pokret je rastao, na proslavama se pojavljivalo sve više ljudi, a među predstavnicima socijalističkog pokreta, između ostalih, bili su Vasa Pelagić i Dimitrije Tucović. Početak 20. veka je obeležila zabrana kretanja povorki u određenim delovima grada, dok je crvena boja postala simbol pokreta.
Do kraja tridesetih i četrdesetih godina organizuju se obustave rada, demonstracije i stalno se ističu zahtevi da se zemlja pripremi za otpor protiv fašističke agresije. I tokom okupacije 1941, na poziv Komunističke partije Jugoslavije, održane su demonstracije.
Tek posle Drugog svetskog rata Praznik rada je ozvaničen i prešao kompletan put – od zabrane do obaveze.
