Ljudi nisu spontano počeli da lupaju u šerpe, jer su bili nezadovoljni merama protiv širenja korona virusa. To je organizovana politička akcija, sa ciljem da se minimalizuje odličan rezultat zdravstvenog i odbrambenog sistema Srbije u borbi protiv korone.
Zato je za šerpe i odabrano vreme u kojem su ljudi masovno upućivali aplauze podrške lekarima, policajcima, vojnicima i svima drugima koji su tokom epidemije rizikovali svoje živote. Narod je te aplauze lepo prihvatio, uvažavao i dičio se svojom Srbijom.
Takva atmosfera nije prijala onima koji su isfrustrirani činjenicom da je Srbija postala samostalna, stabilna i jaka država, uprkos svojoj veličini, i da nije više poligon za ičije iživljavanje i međunarodno potkusurivanje.
Tokom akcije lupanja u šerpe, kojom se prirodno podiže adrenalin i agresija, što je metaforom dokazao Kjubrik u filmu „2001: Odiseja u svemiru“, ljudi su učeni da neveruju lekarima, poturane su im razne teorije zavere, ohrabrivani su da krše policijski čas i rizikuju sopstveno zdravlje. Slengom rečeno: „bacili su im kosku“.
To „šerpanje“, nisu samo šerpe i pištaljke, nego se koristi i kao pokriće za javno upućivanje najgnusnijih uvreda. Takođe, navodi na zaključak da neko razmišlja o pripremi najgoreg mogućeg scenarija, koji je, nažalost, već viđen i koji je Srbiju već jednom zaustavio. Neću sada o činjenici da je ta tragedija omogućila mnogim, do tada nevidljivim likovima, vlast u Srbiji.
Lupanje u šerpe, svojevrsnu mobilizaciju i podelu naroda, prate petarde i topovski udari, kako bi ljude privikavali na pucnjavu, što je osmišljen psihološki efekat. Kroz opoziciono obraćanje konstantno se protura „građanski rat“. Rezultat toga vidljiv je na društvenim mrežama, gde se sve češće poziva na ubistvo ili mučenje Predsednika Srbije, njegove porodice, aktivista, pa čak i pristalica SNS.
Dobili su odgovor u vidu bakljada i skandiranja „Hej, hej Đilase, vrati pare lopove!“, koje jeste prilično benigno, ali se širi gradovima Srbije. Da budemo precizni i iskreni, niko, nikada nije spominjao decu Dragana Đilasa, niti je pozivao da se njemu ili bilo kome drugom učini išta nažao. Samo se aludira na sumnjivo Đilasovo sticanje abnormalnog bogatstva za kratko vreme dok je vršio vlast. Čak ni baklji više nema.
Mnogo teže uvrede, a i pretnje, Đilas je uputio Vučiću, dok se snimao kako se emotivno raspada. Razlog za te uvrede i pretnje svakako je skandiranje „Hej, hej Đilase vrati pare lopove!“. Ali, nikada nećemo saznati da li je skandiranje zaista izazvalo strah Đilasove dece i bivše žene, ili su mu oni poručili nešto drugo, što ga je dovelo do rastrojstva.
To je već situacija koja podrazumeva ozbiljnu analizu struke. Ne samo medicinske zato što je on još jednom u nizu pokazao da je labilna i agresivna ličnost. Nego druge struke, zato što se taj njegov filmić može protumačiti i kao indirektan podstrek umobolnicima da učine nešto nažao deci njegovih političkih oponenata.
Jer, veoma je interesantno da, dok se Đilas, u drugom obraćanju, iste večeri, ponovo javno emotivno slama i „spušta loptu“ pominjući i decu Aleksandra Vučića, njegova Marinika Tepić, bez ikakve reakcije Olje Bećković, prisebno i uvežbano huška ljude na „građansku neposlušnost“ i, uz insistiranje na ugroženosti dece, bez griže saveti, kaže: „Mi smo u latentnom građanskom ratu, samo što se nije zapucalo!“.
Autor: Aleksandar Čupić
