Iako sam o moralnom kvalitetu Gorana Cvijovića i njegovih zamenika imao uglavnom jasnu predstavu, smatrao sam ipak da mu se kao čoveku do izvesne mere može verovati, jer kako se sa toliko srdačnosti i ubedljivosti može zadavati “tvrda reč“, a zatim nastaviti po starom, piše u ličnoj ispovesti Svetislav Pušonjić, daleke 2015. godine.
Njegovu priču, koja je neverovatno obimna i prepuna činjenica, bitnih da se sagleda način „stolovanja“ Gorana Cvijovića, Sonje Božić i drugih Cvijovićevih „kadrova“ nad Vazduhoplovnom akademijom kao ličnom imovinom, prenosićemo Vam kroz 17 nastavaka. Ovo je 11. deo.
Valjda nije baš toliki dripac, pomislih, te odustah od namere da se žalim inspekciji zbog prekrajanja norme časova, što sam pre tog razgovora hteo da učinim.
Međutim, godinu dana kasnije, umesto da se dopuni, kako mi je direktor “tvrdo obećao“, moja norma je sa pedeset spala na dvadeset posto, usled gašenja nekih odeljenja. U penziju niko nije otišao, iako je koleginica Gordana Teofilović ispunjavala uslove. Čak je jedno vreme govorila da će otići u penziju, a onda je iznenada odustala (ne bi me čudilo da je to učinila po nagovoru direktora da ne bi ostalo upražnjeno mesto za mene).
Goran Cvijović mi je, opet onako srdačno i osmehnuto, objašnjavao čitavu situaciju, značajno naglasivši da je mogao i tih dvadeset posto da raspodeli na ostale profesore srpskog, ali ih je “namerno ostavio meni“ da bih imao kakvu-takvu vezu sa školom, dok neko ne ode u penziju, a to će se dogoditi do početka sledeće školske godine. Drugim rečima “ne lipši magarče do zelene trave“.
Umesto obećane pune norme, ostao sam na svega dvadeset posto i još je ispalo kako treba da budem zahvalan što mi je direktor “velikodušno“ ostavio i to. Svoju “tvrdu reč“ od prošle godine nije ni pomenuo, ali mi je dao novo obećanje da će uputiti zahtev Ministarstvu za odobrenje još jednog radnog mesta u biblioteci, obzirom da je broj odeljenja u našoj školi iziskivao potrebu za još jednim bibliotekarom.
Obećao je i da će mi napisati rešenje o prijemu u stalni radni odnos čim položim stručni ispit, jer je to navodno “neophodan zakonski uslov“. Poziv za polaganje stručnog ispita nije stizao, a ja sam se već četvrtu godinu vodio kao “pripravnik na određeno vreme“. Maja 2008. godine šef aktiva srbista nam je saopštio raspodelu časova za sledeću školsku godinu.
Svih pet kolega srbista imali su stoprocentnu normu časova. Procenat mojih časova glasio je – nula. I to jedno odeljenje koje sam imao – ugasilo se – i od septembra 2008. godine definitivno sam ostajao bez posla.
Bilo je neobično što su te poslednje dve godine đaci enormno obarani na popravnim ispitima, pa su se usled smanjenja učenika neka odeljenja gasila i pripajala drugim. Direktoru kao da je baš to i trebalo. Do tada sam bezbroj puta odlazio kod njega da ga podsetim na “tvrdo obećanje“ i saznam da li je odobreno novo radno mesto u biblioteci, ali sam uvek dobijao jedan te isti odgovor kako još uvek “nije stigao nikakav odgovor Ministarstva“.
A isto tako da Gordana Teofilović i Milan Ivković “još ne nameravaju da idu u penziju“, a on “ne može silom da ih natera na to“. Iscrpljen takvim i sličnim odgovorima, shvatio sam da je sve samo nova vrsta zamajavanja, te sam prestao da se raspitujem. U toku maja sam napisao žalbu gradskoj inspekciji zbog nezakonitog smanjivanja norme i drugih neprijatnosti kojima sam bio izložen.
Zatim sam na četrnaest strana opisao celokupan teror školske uprave nad nastavnim osobljem, njihove zakonske manipulacije i sve nepodobštine kojima sam bio svedok. Dopis sam fotokopirao u tri primerka, pa sam ih poslao ministru prosvete Žarku Obradoviću, pomoćniku ministra za srednje obrazovanje Bogoljubu Lazareviću i pomoćniku ministra za inspekcijske poslove Miloradu Milenkoviću.
Znao sam da Cvijović ima jake zaštitnike u Ministarstvu, među kojima glavni beše upravo Bogoljub Lazarević, čije se ime pominjalo u vezi sa nasilnim smenjivanjem školskih direktora po Srbiji (čak i onih koje je većinski izabrao kolektiv, da bi na njihova mesta doveo politički podobnije). Uprkos tome, dopis sam poslao i njemu, kao nadležnom licu.
Nastaviće se…
Očekujemo od nadležnih organa da, u okviru velike akcije borbe protiv korupcije, provere i naše navode o zloupotrebama bivšeg direktora Vazduhoplovne agencije Gorana Cvijovića, njegove „partnerke“ Sonje Božić i svih drugih odgovornih lica:
