Dok požar uništava Deliblatsku peščaru, pojedinci na društvenim mrežama pokušavaju da unište nešto mnogo teže obnovljivo – osećaj da budućnost uopšte postoji.
Požar je stvaran. Šuma strada. Posledice će biti ozbiljne i o njima treba govoriti otvoreno. Ali, stvarnost požara nije samo ono što gori. Stvarnost su i ljudi koji svakog dana pokušavaju da se izbore sa vatrenom stihijom.
Oko 500 ljudi je dnevno na terenu, uz potrebnu mehanizaciju, ruski avion i helikoptere. Ljudski životi su sačuvani. Sačuvana je i imovina. To nisu detalji koji treba da budu potisnuti zato što fotografija izgorele šume proizvodi jaču emociju.
Ipak, na društvenim mrežama, deo sadržaja više ne opisuje katastrofu, već je psihološki uvećava. Od požara nastaje apokalipsa. Kataklizma. Beznađe. Od uništene površine nastaje priča o kraju svega. Od realnog problema pravi se poruka da pomoći nema, da je sve izgubljeno i da budućnosti više nema. To nije isto što i kritičko izveštavanje.
Psihologija poznaje fenomen katastrofizacije. Čovek u stanju straha ili dugotrajnog stresa lakše vidi najgori mogući ishod kao jedini mogući ishod. Kada se takve poruke neprestano ponavljaju plasiraju, one mogu dodatno pojačavati strah, bespomoćnost i osećaj bezizlaznosti. Istraživanja ukazuju da društvene mreže mogu biti prostor i za negativnu emocionalnu i socijalnu transmisiju, ali i za suprotan efekat, odnosno podršku, nadu i traženje pomoći.
Zato je posebno opasno kada se stvarna tragedija pretvori u beskonačno ponavljanje poruke da spasa nema. Ne znači svaka dramatična objava da njen autor želi da nekome nanese štetu. Ali, posledice komunikacije ne moraju biti iste kao namere onoga ko je objavljuje. Pogotovo onih koji svojim objavama sublimirano navode ljude da je jedini izlaz masovno samoubistvo.
U psihijatrijskom smislu, osećaj beznađa nije bezazlena emocija. Kod ranjivih ljudi može biti deo ozbiljne psihičke krize. Zbog toga je odgovornost javne komunikacije mnogo veća nego što se na prvi pogled čini. Ko će odgovarati ako neko sebi, zbog pojedinaca na društvenim mrežama, pokuša sebi da oduzme život?
Svetska zdravstvena organizacija upozorava da ovakav način komunikacije na ponašanje ranjivih osoba i preporučuje izbegavanje kataklizmičkog senzacionalizma. Istovremeno, naglašava se značaj poruka o preživljavanju, oporavku i traženju pomoći.
Zato nije problem reći da je Peščara teško stradala. Problem nastaje kada se iz toga napravi poruka da je sve gotovo. Jer nije gotovo. Požar se gasi. Ljudi rade. Mehanizacija radi. Avion leti. Helikopteri dejstvuju. Životi su sačuvani. Imovina je sačuvana. Šuma će pretrpeti ogromnu štetu, ali priroda poznaje i obnovu.
Ono što se ne sme dozvoliti jeste da zajedno sa šumom izgori i sposobnost društva da razlikuje tragediju od apokalipse. Peščara sada treba pomoć, odgovornost i istinu. Ne treba joj kolektivno beznađe. Idioti, prestanite da mučite ranjive ljude. Ne oduzimajte ljudima osećaj da ima smisla pokušavati.
Ako se zbog svega što gledate i čitate osećate potpuno bespomoćno, očajno ili imate osećaj da više nema smisla, nemojte ostajati sami sa tim osećanjem. Razgovarajte sa nekim kome verujete, obratite se svom lekaru ili potražite stručnu psihološku ili psihijatrijsku pomoć.
Ako osećate da biste mogli da povredite sebe ili da više ne možete da izdržite, odmah potražite hitnu medicinsku pomoć ili se uputite u najbližu zdravstvenu ustanovu.
Za decu, tinejdžere, mlade i roditelje dostupna je Nacionalna dečja linija NADEL – 116 111, kao i savetovanje putem sajta 116111.rs.
Za odrasle je dostupan Centar „Srce“, svakog dana od 14 do 23 časa, na besplatnom broju 0800 300 303, kao i putem četa na sajtu Centar „Srce“.
Razgovor sa stručnom osobom i izbegavanje društvenih mreža prvi je korak da se izađe iz osećaja beznađa i sagleda realnost.
