Plandište je ogolilo još jednu neistinitu priču o „pravdi“, „otporu“ i „borbi protiv sistema“. Iza ovih velikih, a praznih reči, stoji organizovana kriminalna grupa, na čijem je čelu predsednica Osnovnog suda u Pančevu Svetlana Lazarević.
U politici i javnom životu nije dovoljno okačiti transparent sa rečju „pravda“. Nije dovoljno nacrtati krvavu šaku, pozvati se na „otpor“ i proglasiti sebe zaštitnikom građana. Jer javnost uvek ima jedno nezgodno pitanje: Ko i šta zapravo stoji iza tih poruka?
U ovom slučaju postoji sprega sudije, sina advokata i lihvara iz kriminalnog miljea, koji je ogrezao u najgori oblik uništavanja ljudskih duša i života. Bave se otimanjem tuđe imovine, zelenašenjem, narkoticima, ucenama, pretnjama, dužnike pretvaraju u robovlasnike, a, kao što smo već pisali, pojedine žene su zbog dugova primoravane i na prostituciju.
Javno pozivamo sudiju Svetlanu Lazarević da demantuje ovo što navodimo. Neka se dobro pripremi, jer se može desiti da svetlost dana ugledaju mnoga dokumenta i da progovore oni od kojih se to najmanje nadaju. Možda Tani Georg zvani Arapin progovori o advokatu Vojinu, Vojin o „mami“, a možda obojica imaju svašta da kažu o Svetlani, koja je pred penzijom.
Možda ima i kolega, sudija, advokata, policajaca, kriminalac, koji bi rado da se oslobode jarma ove kriminalne strukture. Žrtvama ima. Spremni su da pričaju danima, nedeljama, mesecima. Pa da vidimo da li ovi, ovakvi, i dalje imaju želju da se predstavlja kao deo priče o „pravdi“, o „moralnoj obnovi“, i „lustraciji“.
To je ono što građani imaju pravo da pitaju. Ne može standard za „naše“ biti jedan, a za „njihove“ drugi. Ne može se pravda tražiti na ulici, a izbegavati kada treba odgovoriti na konkretna pitanja. Ne može se sistem proglašavati korumpiranim svaki put kada donese odluku koja nekome ne odgovara, a istovremeno ćutati kada se pojave tvrdnje o mogućim vezama pojedinaca sa ljudima koji su predmet ozbiljnih optužbi.
Ako blokaderi, koje u Plandištu kontroliše upravo „mama“ Svetlana, već govore o nepravdi, onda bi bilo logično početi od sopstvenog dvorišta. Ako se traži odgovornost institucija, onda treba omogućiti da se proveri svaka tvrdnja. Ako se traži lustracija, onda ona ne može biti političko oružje rezervisano samo za protivnike. A ako se govori u ime građana, onda građani imaju pravo da pitaju: ko su ljudi koji ih predstavljaju i šta stoji iza njihove priče o pravdi?
Odgovor ne daju krvave šake na transparentima. Odgovor daju dokumenti, institucije i činjenice. A upravo tu, kada nestanu parole, počinje prava priča.
Mi ćemo je ispričati do kraja.
Priča o majci sudiji, sinu advokatu i Arapinu lihvaru više nije „javna tajna“
