Listajući publikaciju „Arheološka nalazišta u Srbiji“ iz 1951. godine naleteli smo na sledeću informaciju, zapravo belešku Feliksa Milekera, koju nam prenosi Milutin Garašanin: “Na Kapelskom Brdu u Vršcu otkopana je, po Milekeru, jedna sekira od nefrita.
Mileker navodi da se na severnoj padini Kapelskog Brda nalazi veliko preistori(j)sko naselje, koje po Jankulovu, pripada halštatskom periodu. Po ovom poslednjem piscu postoji ovde „geto-dačko ušoreno groblje“(?).“
Zaintrigirani ovim podatkom, prelistali smo publikaciju Feliksa Milekera iz koje je podatak preuzet; radi se o publikaciji „Délmagyarország régiségleletei a honfoglalás előtti időkből” (Antički nalazi Južne Ugarske iz vremena pre osvajanja države) iz 1897. godine. Publikacija nažalost nije prevedena na srpski jezik.
Autor je lokalitetu koji se nalazi na platou između nekadašnjeg hotela „Turist” i crkve Svetog Teodora Vršačkog posvetio čitavo poglavlje. Navodi da ga je u nekoliko navrata istraživao, prvo 4. septembra 1880. godine, da se lokalitet nalazi u blizini jarka „Postklinge” (poznatiji pod nazivom „Đavolja jazbina”, „Teufelschlucht” i „Ördögárok”) koji razdvaja brdo „Misa” od brda na kojem se nalazi Kula, u blizini vile „Quisisana” Johana Cofmana sagrađene 1891. godine.
Brežuljak sa platoom je u zavetrini, u blizini je nekoliko izvora pijaće vode, drvne građe i divljači verovatno nikada nije nedostajalo, a sa platoa se otvara vidik od severa do juga, što nam govori da se radilo o strateški veoma pogodnom i važnom mestu. Mileker navodi da je pronašao gomilu keramičkih ulomaka, čak 50 ognjišta, kao i brojne ostatke ljudskih kostiju.
Pronašao je i figurinu koju nije datirao, ali koja bi po svojim atributima mogla da pripada periodu Halštata (oko 500 god. p.n.e.), budući da su na figurini vidno istaknuti muški atributi u vidu brkova, vitkog je stasa, dok su figurine iz ranjih perioda bile u velikoj većini sa ženskim atributima, zaobljenog tela i stilizovane bez facijalne plastike.
Figurina podseća na keltske predstave ratnika, a keramika i oblik naselja u vidu kamenog kruga upućuje na Kelte, eventualno Tračane, Ilire ili Geto-Dačane; svaka je pretpostavka validna, budući da se radi o narodima koji su nastanjivali ove predele tokom prvog milenijuma p.n.e. i ostavili brojne i vidne tragove, a čiji su običaji i kultura bili veoma slični te ih je teško razlikovati. Da li se radilo o stalnom naselju ili o logoru, ne možemo da znamo bez detaljnog (modernog?) istraživanja u vidu geomagnetnog skeniranja, budući da se kameni krug koji se vidi kako iz satelita, tako i iz današnjeg kluba „Izazov”, prostire sasvim izvesno i u dubinu.
Autor ovih redova će lokalitet sa velikom dozom rezerve nazvati megalitskim, budući da u svakodnevnom govoru „megalitsko” označava nešto veliko, dok savremeni arheolozi pod megalitskim podrazumevaju i manje građevine, sve dok su zidane od kamena. Istraživanje bi pokazalo da li se radilo o ljudskoj tvorevini, ili prirodnoj koju su zbog kamenja poređanog u krug izabrali budući „stanari”.
Mileker uz naselje navodi i groblje na jugozapadnoj padini brežuljka, ali još prilikom pisanja publikacije, dakle krajem 19. veka, sa žaljenjem konstatuje da se zbog sadnje vinograda i preoravanja terena tragovi naselja i groblja sve manje vide.
Međutim, razvoj tehnologije, u ovom slučaju upotreba Google Maps programa i snimaka iz vazduha, u kombinaciji sa starim fotografijama i razglednicama na kojima su vidljive vile, vinogradi, kao i čitav plato bez rastinja, omogućio nam je tačno (ponovno) lociranje lokaliteta.
Sada ne možemo, a da se ne pitamo: Kakva bi se građevina pokazala kada bi se oko kamenja razgrnula zemlja, a brežuljak dobio ozbiljno istraživanje?
Autor: Tamaš Fodor
