OČERUPALI STRANKU I OPŠTINU ZA FUNKCIJU I PO NEKOLIKO RADNIH MESTA ZA SEBE I PORODICU, KANDIDUJU SE ZA NOVU FUNKCIJU ALI NI REČ DA PROZBORE ILI NAPIŠU PROTIV NEREDA U BEOGRADU ILI OPOZICIJE
Piše: Dušan Marić
Dok Aleksandar Vučić i SNS ovih dana vode jednu od težih bitaka od osnivanja stranke, većina funkcionera SNS ćuti i doslovno planduje. Nit romore, nit govore. Paze da se slučajno ne eksponiraju i ne zamere opoziciji.
Sakrili se u mišije rupe i čekaju ishod bitke. I one protiv pokušaja nasilnog obaranja vlasti i one protiv korone. Ako pobedi Vučić, prvi će mu čestitati. Ako izgubi, busaće se u prsa da su baš oni dali veliki doprinos njegovom rušenju. Rovareći iznutra. Što nije daleko od istine.
Na izborima za Skupštinu Srbije SNS je osvojila 190 mandata narodnih poslanika. Ni 10 odsto njih se nije oglasilo, diglo svoj glas protiv rušilačkih demonstracija i javno podržalo Vučića. Dok on i država ratuju na tri fronta istovremeno (unutrašnjopolitičkom, zdravstvenom i međunarodnom), od kojih se ne zna koji je zahtevniji i neizvesniji, oni organizuju pijanke na kojima slave osvajanje mandata, čekaju da cunami prođe, pa da uživaju u uglavnom nezasluženim privilegijama narodnog poslanika.
Pojedini visoki stranački i državni funkcioneri, od kojih neki godinama Vučiću sede uz koleno, dave se u milionima zarađenim na nameštenim tenderima i uvoznim kontigentima i gledaju na koju će stranu tas prevagnuti. Vučić, SNS i Srbija ih ne zanimaju, izdaće ih dok si dlanom o dlan. Đuture. Zanima ih da sačuvaju i uvećaju svoje, na kriminalu stečeno, bogatstvo.
Onda nije nikakvo čudo što snom mrtvijem spava i većina „mladih lavova“, koja je prošle godine prošla političku školu SNS i, zahvaljujući želji predsednika stranke da izvrši njeno kadrovsko podmađivanje, ekspresno završila na poslaničkoj listi. Prekjuče skinuli političke pelene, juče dobili poslaničke mandate, danas glume velike političare i – ćute. Žali bože goriva koje je utrošeno za njihovo vozikanje i promovisanje po Srbiji.
Nakon proglašenja liste SNS napisao sam da među kandidatima ima i onih koje ni rođena majka ne bi predložila za tu visoku funkciju. Samo posle dva-tri meseca vreme je potvrdilo da sam u pravu. Jer su pojedini odbori za narodne poslanike kandidovali ljude čiji se „doprinos“ stranci ogleda isključivo u tome što su u protekle četiri godine završavali privatne poslove predsedniku odbora (o državnom trošku).
Od pedesetak do stotinu odbornika i ostalih stranačkih i opštinskih funkcionera, koliko ih SNS ima po lokalnim samoupravama, samo desetak odsto aktivno podržava političku borbu predsednika svoje stranke. Pišu saopštenja i tekstove, organizuju konferencije za štampu, komentarišu, lajkuju…Većina ostalih se zadovoljava time da na svojim Fejsbuk profilima šeruje po neku objavu i to je sve. I uglavnom to nisu objave vezane za politiku, već za neku sporednu političku i društvenu temu. A najčešće za koronu.
Kad pogledate Fejsbuk profile odbornika SNS u pojedinim opštinama stičete utisak da su među njima većina zdravstveni radnici, kolege dr Nestorovića i Darije Kisić a ne ljudi koji su se opredelili da budu političari, koji su se kandidovali da vode gradove i opštine, koji imaju ambiciju da odlučuju o sudbini desetina ili stotina hiljada ljudi. Korona niti ima Fejsbuk, niti sutra može doći na vlast pa o njoj mogu guslati ko Filip Višnjić, bez bojazni da će se nekom zameriti.
Ali zato u većini opština postoje dva-tri kandidata za predsednika opštine, dva puta toliko kandidata za predsednika i zamenika predsednika skupštine opštine i četa kandidata koji svakodnevno lobiraju da dobiju mesto u opštinskoj vladi. Uz pretnju da će, ako ga ne dobiju, „dići ruke od svega“. Naravno, osim od odborničkog mandata i radnog mesta koje su oni i članovi njihovih porodica dobili zahvaljujući SNS.
Kad se pogleda šta su ti vajni kandidati radili proteklih nekoliko meseci, vidi se da je samo njih pet-šest u predizbornoj kampanji u medijima i na društvenim mrežama otvoreno propagiralo politiku Vučića i SNS, oglašavalo se, ulazilo u polemiku i konflikte sa političkim protivnicima. Nakon početka nasilničkih demonstracija u Beogradu, taj broj je još manji.
U lokalne odbore SNS nedavno je stigla direktiva da se stranačka centrala obavesti o članovima, posebno funkcionerima i članovima njihovih porodica, koji učestvuju u kretenskim neredima u Beogradu. Ili ih podržavaju. Logično je što vladajuća stranka, izložena spoljnim udarima sa raznih strana, želi da zbije redove i proveri lojalnost svoje vojske.
Međutim, neophodan je još jedan korak: evidentiranje stranačkih zabušanata. Stranačkih funkcionera koji izbegavaju da učestvuju u političkoj borbi. Bilo da je u pitanju borba protiv Đilasa, Noga, proruskih i NATO huligana ili verski zatucanih idiota, ogorčenih što „izdajnik Vučić“ ne povede krstaški rat protiv pape, migranata, Šiptara, muslimana, Kineza, Hrvata, pedera, Bugara, Mila Đukanovića…Pa da ih lepo sve pobijemo. Naravno, u tom ratu ne bi učestvovali ni oni, ni njihova deca.
Evidentiranje tih političkih dezertera je potrebno ne zbog toga da bi oni bili izbačeni iz stranke, već da bi bili poslati u ćošak. I onemogućeni da dođu na neku visoku političku funkciju u gradu ili opštini. Deljenje humanitarnih paketa, maski i rukavica, šerovanje tuđih ili svojih tekstova o koroni, jeste koristan društveni rad, koji nekog kvalifikuje da radi u Crvenom krstu ali ne i da vodi opštinu, lokalni parlament ili bude član opštinske vlade.
Aleksandar Vučić je više puta najavljivao da će krenuti u „čišćenje“ stranke. Krajnje je vreme da to i učini. Odmah posle gašenja protesta i stavljanja epidemije pod kontrolu. U protivnom, preti ozbiljna opasnost da pojedini predsednici opštinskih odbora SNS postanu stariji od dinosaurusa a da se stranka i opština udave u glibu kriminala, kadrovskog i drugog muljanja čiji su oni pokrovitelji.
SNS je na izborima osvojila dovoljno poslaničkih i odborničkih mandata, nema opasnosti da će izgubiti većinu i ne mora da trpi ucene.
Novica Tončev i ostali škundrići iz SPS jesu i problem Vučića i SNS ali su im mnogo veći problem mangupi u njihovim redovima. Što to Vučić pre shvati manja je mogućnost da doživi sudbinu Slobodana Miloševića.
