No najviše sam se iznenadio kada su pomenuli fabriku cigala “Jugobanat“ iz Banatskog Karlovca, Cvijevićevog rodnog mesta, koje se on dokopao po nevelikoj ceni na nekom verovatno nameštenom tenderu, piše u ličnoj ispovesti Svetislav Pušonjić, daleke 2015. godine.
Njegovu priču, koja je neverovatno obimna i prepuna činjenica, bitnih da se sagleda način „stolovanja“ Gorana Cvijovića, Sonje Božić i drugih Cvijovićevih „kadrova“ nad Vazduhoplovnom akademijom kao ličnom imovinom, prenosićemo Vam kroz 17 nastavaka. Ovo je 5. deo.
– Kako je moguće da se vlasnik fabrike uopšte zaposli u državnoj ustanovi, kamoli postane njen direktor? – upitao sam kolege. – Zar zakon to dozvoljava? – Naravno da ne dozvoljava, ali to se zove sposobnost. – reče jedan od njih, kao da mi se inati. – Ko je nama kriv, brate, što ne umemo? – Lako je umeti kad ti je Nenad Bogdanović ujak, a Đilas lični prijatelj. – odgovori mu rezignirano drugi, pa se obrati meni: – Ti si još nov, pa ne znaš šta se sve muti po školi. Cvijović i njegove zmije (mislio je na Branku Mitić i Sonju Božić) rade bukvalno šta hoće.
Ljudi strepe za posao, pa niko ne sme da se žali, a i nemaš kome. U inspekciji sede njegovi, probaj da napišeš prijavu pa ćeš da vidiš kako ćeš proći. Inspekcija će naći izgovor da ne preduzme ništa, a Cvijović će te uzeti na zub i spakovati za otkaz. Ispričao mi je slučaj profesora Danila Baste.
Desilo se jedanput da je Basta imao “rupu“ peti čas, pošto je odeljenje otišlo na praksu. Zato je odeljenju kome je trebalo da drži sedmi čas Basta održao peti, pa je posle šestog časa otišao kući. Sutradan ga je Branka Mitić pozvala u kancelariju, rekavši da ga “mora kazniti“ zato što je “prekršio zakonsku proceduru“. “Ja sam održao sve svoje časove“, pobunio se Basta, “samo što sam sedmi čas prebacio u peti, kad se već ukazala praznina“. “Ne, kolega“, odgovorila mu je, “vi ste održali dodatni čas, ali niste održali svoj.“
Basta ju je gledao u neverici, misleći da se šali, ali pošto mu je ona drsko ponovila još jedanput, izbila je žestoka svađa u kojoj su pale teške reči. Školska pravnica mu je sutradan uručila rešenje o suspenziji.
– Tadašnji predsednik sindikata je otišao kod Branke – nastavi kolega – i zamolio je da povuče suspenziju. Dugo je ubeđivao, govoreći da je Basta jedan od najboljih profesora u školi, što on i jeste bio, i nekako se prelomila. Međutim, suspenzija ipak ostade na snazi.
On opet ode kod Branke u kancelariju, podseti je na obećanje i znaš li šta mu je odgovorila: “Muž mi je rekao da sam pi.ka ako ga ne otpustim“. Mrtvo hladno. Basta tek tako izlete iz škole. Nisu ga voleli, nije igrao po njihovom, pa su ga namerno isprovocirali da bi ga šutnuli. Za stolom nastade tajac. – Nemoj da se zajebavaš s njima – pogleda me uozbiljen – barem dok te ne prime za stalno.
Nastaviće se…
