Spremaju se Vrščani ovih dana da pohrle u ugostiteljske objekte, posle zabrane rada izečene u skladu sa epidemiološkim merama Kriznog štaba. Kafana, kafića i ostalih ugostiteljskih lokala, bar u Vršcu, uvek je bilo u izobilju. Razlozi nisu za navođenje, a sežu u daleku prošlost.
Vrščani tvrde da je Bog stvarajući ovaj kraj odmah zasadio grožđe. To još može da se razmatra, ali za sigurno se može uzeti da se vinova loza na ovim prostirima gajila za vremena Rimljana i Dačana. Vinova loza nije gajena da bi se jelo grožđe. Uzgajana je da bi se pravila vina i dobre lozove rakije.
U ne tako dalekoj prošlosti, svaka kuća u gradu imala je svoj vinski podrum. Proizvodnja je nadaleko prevazilazila kućne potrebe uglednih domaćina. Primera radi, rekordne 1875. godine, proizvedeno je milion akova vina. U to vreme vršačko vinogorje je sa 17.000 jutara bilo najveće u Ugarskoj, a po nekima i u Evropi.
A posle onoliko truda, da se višak ikome pokloni, nikada se nije smatralo pametnim. Normalno da su ga prodavali. Nekad sami, na malo, nekad i na veliko, ko je mogao. Za to još jedan primer – 1494. godine, kako stoji u dokumentu, vršačko vino prodato je dvoru ugarskog kralja Ladislava II, a postoji podatak i da se Otelo iz Gudurice služilo na trpezi Franje Josifa.
Manji proizvođači, čiji su vinogradi „imali veću dušu“, ustupali su ga vršačkim gostioničarima. Tako je, u istoriji Vršca, zabeleženo da je 1852. godine u samom gradu radilo 72 gostionice.
Bilo je i onda ugursuza koji su mislili da mogu da zeznu poreznika i da vino bez fiskalnih kasa prodaju u dvorištima svojih kuća ili u samim podrumima, a kako nego neprijavljeno. Takve je policija jurila i zabranjivala im kućnu preprodaju, ali i terala ih da otvaraju kafane, ako na taj način hoće da prodaju višak vina. Zakonom je bilo zabranjeno prodavanje vina po kućama, a zakon je onda bio poštovan.
Jedna od najstarijih i napoznatijih vršačkih krčmi i svratišta bila je “Kod dva pištolja”. Nalazila se u zgradi podignutoj u 18. veku, na nekadašnjoj Velikoj pijaci. Imala je sobe za prenoćište, kafanu sa muzikom, veliko dvorište i štale za odmor konja. Za nju je vezana zanimljiva priča. Kažu da je u njoj noćivao Karađorđe, ali da nije imao da plati, pa je ostavio svoje dve kubure.
Druga veoma poznata kafana bila je u jednospratnoj zgradi “Konkordija”. Tu zgradu je 1847. godine podiglo Zanatsko akcionarsko društvo, kao hotel sa pozorišnom salom. Ona je dokaz da se i u kafani može završiti životna škola (na više načina), jer su već 1852. godine ugledni Vrščani u nju smestili novoosnovanu Podrealku. Danas je u vlasništvu Gradskog muzeja.
Za spoj kulture i kafane primer je bila i gostionica “Sava Pečena”. Zapisano je da je bilo po ukusu opremljena, da su Vrščani u nju rado svraćali, ali da su se u njoj održavali i rvački mečevi. Držao ju je Vlada Joanović, veleposednik. Sada je u toj zgradi Gradska biblioteka.
Ipak, kažu istorijske knjige, bolji provod bio je u Dvorskoj ulici, u kafani “Erić”, čiji su vlasnici bili braća Milan i Mladen. Imala je dobru živu muziku, a rado su je posećivale i „lake ženske“. Kafana je bila registrovana, pa policijama nije mogla ništa damama sumnjivog morala.
Kažu upućeni, da nisu mogli ništa ni gazdi “iako se bavio sumnjivim rabotama”. Jedno vreme zakupio ju je i izvesni Đura Stojković, da bi uposlio svog sina. Međutim, potomak je više voleo provod nego sebe, pa se u sopstvenoj kafani lepo gostio više nego što je poslove vodio. Ubrzo je bankrotirao.
