Poslednjih godina Goran Cvijović se neretko pojavljivao u Politici i Novostima, gde su ga pitali za mišljenje kad god su izbijali problemi vezani za vazduhoplovstvo, što je valjda imalo za cilj da ga proizvede u nešto kao “autoritet“ u toj oblasti, piše u ličnoj ispovesti Svetislav Pušonjić, daleke 2015. godine.
Njegovu priču, koja je neverovatno obimna i prepuna činjenica, bitnih da se sagleda način „stolovanja“ Gorana Cvijovića, Sonje Božić i drugih Cvijovićevih „kadrova“ nad Vazduhoplovnom akademijom kao ličnom imovinom, prenosićemo Vam kroz 17 nastavaka. Ovo je 16. deo.
Ne znam da li je u istu svrhu proizveden u magistra na Mašinskom fakultetu (2004. odbranio tezu: “Uticaj lokalnog savijanja na naponsko stanje pojasa nosača jednogrednih transportnih sistema“, a 2006. je prijavio i doktorat na temu: “Istraživanje uticaja lokalnog opterećenja točkova kolica na naponska stanja jednošinskih nosača mašina za mehanizaciju“), ali je svakako za čuđenje da neko toliko zauzet poslovima, uspeva da se bavi i naučnim radom. Vlasnik fabrike cigala, prosvetni radnik, direktor škole, izdavač evropskih licenci, stručnjak za vazduhoplovstvo – tako izgleda renesansna ličnost “evropske Srbije“, čovek za sva vremena, pobednik tranzicije.
Svaki sistem ima svoje tipične ljude na kojima počiva, pa tako i “globalni svet bez granica“. Pored Đilasa, Šapera, Jovanovića, Beka, Miškovića i Goran Cvijović je jedan od njih. Gubitnicima tranzicije ostavljena je samo jedna mogućnost – da idu po pravdu kod Ljejmene Halilji.
Bez obzira na sve što danas znamo o njima, za Šiptare se ne može reći da su oduvek bili ljudi bez osećaja za Istinu i Pravdu. Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova obiluju primerima ne samo srpskog nego i šiptarskog čojstva i junaštva. Najupečatljivija u tom smislu jeste priča o Arnautinu Leki koji je odbranio crnogorskog begunca od sopstvenih saplemenika.
A priča kaže kako se Crnogorac Krco Lazarev, bežeći od turske i šiptarske potere, našao opkoljen, te nemajući kud utrčao je u Lekinu kuću da tamo nađe spas. Iako o beguncu nije znao ni ko je ni šta je, Leka ne mogaše podneti sramotu da begunac bude ubijen u njegovoj kući, a da mu ne pruži zaštitu, te on, brat i sin dohvatiše puške i uperiše ih kroz prozore na gonitelje. Turci i Arnauti im tada zapretiše da će im zapaliti kuću, ali se oni nisu pokolebali, pogotovo što i Lekina majka stade uz njih bodreći ih: “Udrite, sinovi, tako ve ne gubalo mlijeko s kojim ste se odovlen odranili! Ne dajte svoga prijatelja, kojega vi je boža sudbina poslala, da se vaš oganj utuli s njegovom i vašom krvi zajedno pomiješanom, a ne njegovom samom!“ Među članovima potere nastade zabuna, jer im ne beše lako da zapucaju na sunarodnika, koga su poštovali kao valjanog i hrabrog. U tome pade mrak, što Leka iskoristi da Krca Lazareva neprimetno izvede iz varoši i otpravi zdravo kući. Kasnije su Arbanasi veličali Lekin podvig, a još više junaštvo njegove majke zato što po Miljanovljevim rečima “iz dubine duše hoćaše sve svoje dat, tek da sačuva čast s kojom se Arbanasi toliko ponose i diče“.
Mada sam očekivao da će se “palata pravde“ u Beogradu naći pod pritiskom Cvijovićevih proevropskih saplemenika, odnekud sam verovao da se ona još uvek može pokazati dostojnom svog imena. Dodatno me obeshrabrilo i kada sam saznao da se sudija zove Ljejmena Halilji, ali sam se potajno nadao da u toj omanjoj krhkoj ženi simpatične spoljašnjosti, živi nešto od iskonskog duha njenih predaka.
Zašto smatrati nemogućim da ona možda drži do ličnog i profesionalnog integriteta i da će odoleti navali Cvijovićevih pokrovitelja? Zar je toliko teško presuditi “ni po babu ni po stričevima“, makar radi sopstvenog obraza? Zar ja u nekom smislu nisam Krco Lazarev koji joj je dobegao ispred gonitelja i zar nju to ne obavezuje? Svi smo kao deca želeli da budemo hrabri i pravedni kad odrastemo, pa valjda i Ljejmena Halilji!
Sebe smo zamišljali kao Malog Radojicu, Tarasa Buljbu, Dok Holideja, Brus Lija, pa nije li i ona želela da bude nešto poput majke Leke Arnautina? Zašto se tako lako odričemo detinjih ideala i sebe smatramo “zrelim“ i “odraslim“ tek kad oni sasvim umru u nama? Ali, suština “svetskog progresa“ sastoji se u ubijanju ne samo detinjih ideala, nego svega iskonskog u ljudima. I ne samo kod Srba i Šiptara, nego svih naroda na planeti. Njemu ne trebaju ni miljanovi ni leke, ljudima poput njih on se ruga kao “prežicima arhaične prošlosti“, kako je i Jovan Skerlić, početkom 20. veka, okarakterisao baš Miljanova i njegovo stvaralaštvo (Nije se stoga čuditi što su za Miljanova i njegovo Delo svi moji učenici prvi put čuli baš od mene, umesto da su ga u školskoj lektiri imali još kao osnovci).
Jer “svetskom progresu“ trebaju “ljudi okrenuti budućnosti“, takvi kao tačiji i čekui, tadići i jovanovići, đilasi i cvijovići, tinde i kneževići, obame i sarkoziji – jedni da ljudima vade organe, drugi da ih lažu i pljačkaju, treći da im čupaju dušu, četvrti da svim tim rukovode i daju intelektualno, medijsko i demokratsko pokriće.
Nastaviće se…
Očekujemo od nadležnih organa da, u okviru velike akcije borbe protiv korupcije, provere i naše navode o zloupotrebama bivšeg direktora Vazduhoplovne agencije Gorana Cvijovića, njegove „partnerke“ Sonje Božić i svih drugih odgovornih lica:
