Bila je zvezda kojoj je klicala operska publika na najvećim evropskim scenama, u Beču, Berlinu, Parizu, Moskvi, Veneciji, Briselu, Budimpešti… Danas više nije ni na programu radio stanica. Da, nekadašnja velediva Melanija Bugarinović gotovo da je nepoznata mlađim ljubiteljima seriozne muzike: njene interpretacije odavno se više ne čuju, mada se u nas još nije pojavio mecosopran koji bi zasenio pevačicu rođenu u Beloj Crkvi, a stasalu u Beogradu, gde je za manje od dve godine od pevačice narodnih pesama i operetskih šlagera postala oslonac Beogradske opere i stalni gost takoreći svih evropskih scena, piše Vojvođanski magazin.
Probijala se teško kroz život, mučila se gradeći karijeru, a umetnički vrh dosegla je, sasvim atipično za ovdašnje pevače, nastupom u Bajrotu, svetilištu vagnerijanaca. Karijera je bila višedecenijska i pompezna, ali, izgleda da je tama duža… Ipak, nisu je svi zaboravili: u Muzeju grada Novog Sada, zahvaljujući kustoskinji Ljiljani Lazić, može se videti mauzolej Melanije Bugarinović i njene prerano preminule kćerke Mirjane Kalinović, takođe umetnice evropske reputacije.
To je poklon slavne pevačice gradu u kom nije prečesto nastupala, ali se u njemu uvek osećala izuzetno prihvaćenom. Izdvojeno je preko 2.000 predmeta iz njene bogate zaostavštine, uključujući i osam ploča s njenim interpretacijama, sve u izdanju londonskih i pariskih diskografskih kuća, koje su se svojevremeno žestoko borile da bi došle do izdavačkih prava. Poklon obuhvata i dve vile u elitnom kraju Beograda.
Rođena u višečlanoj, ali imućnoj trgovačkoj porodici, od detinjstva je bila izrazit talenat i učila je klavir. Ali, još dok je bila sasvim mlada, umire joj otac i osmoro braće i sestara, približava se Veliki rat. Bili su to dani iskušenja i početkom 1915. godine odlučuje se za odlazak u Temišvar, gde stiče solidno pevačko i pijanističko obrazovanje. Nastavnicama Iloni Cender (klavir) i Beli Barvig (pevanje), sjajnim pedagozima, bila je zahvalna do kraja života.
U Temišvaru se izdržavala od pevanja po horovima, povremeno nastupajući u tamošnjoj opereti. Udaje se, rađa kćerku Mirjanu i razvodi… Stalnijeg angažmana, uprkos pohvalama kritike, nije bilo ni na vidiku. Ponovo čini hrabar korak i na predlog prijateljice i lekarke Ide Sendef, 1930. godine odlazi za Beograd i takoreći s voza stupa na audiciju na Radio Beogradu. Samo mesec dana kasnije postala je stalna članica Beogradske opere.
Kompozitoru Stevanu Hristiću nije bilo teško da prepozna raskošne mogućnosti njenog glasa, ali je uočio da pevačici nedostaje vokalno obrazovanje i uputio je na pravu adresu, čuvenoj Olgi Karinji, pevačici rusko-poljskog porekla i višegodišnjoj partnerki Enrika Karuza.
U prvoj sezoni dobijala je manje uloge, već sledeće, i u toku narednih 20 godina, peva Acučenu, glavni ženski lik u Verdijevom „Trubaduru“. Kontinuirano je bogatila repertoar i do kraja karijere otpevala je više od 70 rola, posebno se izrazivši u delima ruskih kompozitora, Musogorskog, Borodina, Čajkovskog, Korsakova, a veliku pažnju poklanja i delima domaćih stvaralaca, Hercigonje, Konjovića, Hristića, Lotki.
Kritike su bile sjajne, svi su naglašavali trooktavni opseg njenog glasa (od kontra „ce“ do visokog „ce“). Stalno učenje pomoglo joj je da uprkos nedostatku visokog formalnog muzičkog obrazovanja usavrši vokalnu tehniku i iznijansira muzičko fraziranje. Vrhunac je bio nastup sa Šaljapinom 1935. godine… Odlazi u Beč i Berlin, prolazi obe audicije, odlučuje se za Bečku operu u kojoj peva, gostujući pritom stalno na matičnoj sceni, sve do kraja 1942. godine. Vraća se u Beogad i nakon rata postaje oslonac ansambla. Oduševljava i publiku u Tel Avivu, Barseloni, Parizu, Gracu, Kairu, Atini… Bila je partnerka pevača kakvi su Nikolaj Geda, Boris Hristov, Selfi Randel…
Po konačnom povratku nastavlja da peva vodeće uloge, „Karmen“ je nosila čak 20 sezona uzastopno; od scene se oprostila 1968. godne, želeći da ode dok je glas sasvim dobro služi i tako publici ostane u prelepom sećanju. Na poslednjoj predstavi publika je bila toliko oduševljena da je aplauz trajao i dok je pevačica napuštala zgradu i odlazila kući.
Međutim, zadesila ju je teško tragedija. Kćerka Mirjana je nakon studija u Beču blistavo započela pevačku karijeru u Beogradu. Već nakon tri sezone dobija poziv iz Bečke opere, u kojoj ostaje narednih sedam godina, pevajući najveće mecosopranske uloge. Iznenadna bolest je primorava da 1957. godine trajno napusti scenu. Živela je u strogom režimu 18 godina, nastupivši samo jednom, prilikom kocerta posvećenog Stanislavu Biničkom, 1973. godine. Nepune dve sezone kasnije prerano umire ne napunivši ni pedeset godina.
Udarac je bio žestok. Melanija do kraja života (1986) živi sama, puni umetničkim nameštajem i detaljima dve kuće na Dedinju, koje je darivala Novom Sadu, gradu u kome je prvi put nastupila tek 1959. godine, kao Acučena. Iste sezone sa Operom SNP gostuje u Zrenjaninu, a sledeće pred Novosađanima nastupa kao Suzuki u Pučinijevoj „Madam Baterflaj“. Samo tri susreta, ali i dobra saradnja sa Radio Novim Sadom bili su dovoljni da pevačica svetske reputacije zavoli vojvođansku prestonicu i pokloni joj legat, i to takav iz čijih se tekućih prihoda može isplaćivati stipendija talentovanim pevačima, što je sastavni deo ugovorne obaveze grada.
Odnosi Melanije sa sredinom u kojoj se razvila u umetnicu svetske reputacije često su oscilirali. Ostala je trajna mrlja – nijedna jugoslovenska diskografska kuća nije snimila ploču sa arijama velike pevačice… Time je budućim generacijama gotovo onemogućeno da čuju naš najveći mecosopran. Snimci na magnetofonskim trakama po radijskim kućama samo su segmentarno sačuvali uloge Melanije Bugarinović, a strane ploče odavno su rasprodate i danas su pravi dragulj u kolekcijama svetskih muzičkih sladokusaca.
Izvor: Telegraf.rs
