Najčudovišniji primer, međutim, predstavlja slučaj Nevenke Miličić, kojoj je direktor Goran Cvijović, bez ikakvog razumskog opravdanja, oduzeo sedam časova Građanskog vaspitanja da bi ih dao školskom psihologu Jeleni Nikolić, koja osim što je psiholog ima i nekoliko časova u nastavi, dakle punu normu od sto procenata, plus sedam Nevenkinih časova, s kojima ju je direktor častio, piše u ličnoj ispovesti Svetislav Pušonjić, daleke 2015. godine.
Njegovu priču, koja je neverovatno obimna i prepuna činjenica, bitnih da se sagleda način „stolovanja“ Gorana Cvijovića, Sonje Božić i drugih Cvijovićevih „kadrova“ nad Vazduhoplovnom akademijom kao ličnom imovinom, prenosićemo Vam kroz 17 nastavaka. Ovo je 13. deo.
I šta se drugo može očekivati od Ministarstva, osim da zauvek učini kraj njihovom teroru, tako što bi ih uklonilo sa rukovodećeg položaja, pa makar dovelo i nekakvu privremenu prinudnu upravu, dok se ne uspostavi nova, bolja i čestitija školska vlast. To bi poslužilo kao primer i Upravama drugih škola da se nitkovlukom, pretvaranjem i beščašćem ne može stići daleko.
U protivnom, ako Goran Cvijović neometano nastavi sa svojim zakonskim veleslalomima, saltima, piruetama i drugim makijavelističkim veštinama, to će predstavljati ohrabrenje i drugim nebrojenim cvijovićima da u još većoj meri budu to što jesu. I kakvoj se onda budućnosti može nadati srpska prosveta, ako čelni ljudi Ministarstva budu povlađivali ništarijama poput njega. U zbornici postade napeto do usijanja. Kada je Branka Mitić završila, članovi Uprave me pogledaše – prezrivo, optužujuće i sažaljivo u isti mah.
– Ne znam šta se sad očekuje od mene – prekinuh tišinu. – Ja nemam ništa da dodam, stojim iza svake napisane reči. – Ti si lud! – prasnu odjednom kolega srbista – Kako si smeo da napišeš ovoliku gomilu laži! Sram te bilo! – Sram treba da bude vas – preseče ga Nevenka Miličić – zato što ste vadili citate iz Pušonjićeve knjige, da bi ga oni spakovali za otkaz! – To je laž! – usprotivi se kolega, pa nastavi da sikće na mene. Atmosfera se uzburkala.
Cvijovićeve ulizice počeše da negoduju. Niko se nije usudio da im protivreči. Svi koji su mi se tokom prethodnih godina žalili na Cvijovićev teror, ćutali su kao zaliveni. Svi osim Nevenke Miličić.
– Ja se pridružujem svemu što je Pušonjić napisao Ministarstvu – oglasi se ona ponovo – jer to nije ni trećina onoga što ima da se kaže o ovoj školi! Svi ovde radimo pod pritiskom, svi znamo šta radi Uprava i svi ćutimo! Ja neću da pristanem da me članovi Uprave pozivaju u kancelariju i preslišavaju kao malo dete kad god postupim po svojoj slobodnoj savesti, kao što me je Branka Mitić preslišavala u vezi onih maturanata. A sada su mi oduzeli časove samo zato što sam reagovala u njihovu korist. Ja neću svake godine da strepim da li će mi Uprava ostaviti stoprocentnu normu, ako joj nisam u svemu ugodila! Pušonjiću je naneta nepravda i on se protiv toga s pravom pobunio! Direktor mu je bespravno prepolovio normu, a zatim ga je svesno obmanjivao kako će mu tu normu dopuniti, a u stvari ju je iz godine u godinu smanjivao. To je zloupotreba sopstvenog autoriteta i tuđeg poverenja u taj autoritet. Škola je državna ustanova, a ne direktorova privatna firma, direktor je takođe prosvetni radnik, dakle prvi među jednakima koji ne sme da prekoračuje svoja zakonska ovlašćenja. Kao što ih je prekoračio i u mom slučaju, mrtvo hladno mi oduzevši sedam časova norme da bi ih dodelio koleginici sa stoprocentnom normom! Pa zar je to nešto što treba da prođe tek tako!
– Koleginice… – reče Goran Cvijović – …ja nisam tako postupio zato što imam nešto protiv vas. Vidite, prema novom planu rada, mi smo kao škola u obavezi… – Ne, Gorane – prekinuh ga – Dosta sa tvojim lažima i zapetljancijama! Ti si to uradio da bi koleginici stavio do znanja kako treba da se čisti iz škole. Kao što si to stavljao do znanja i meni kada si mi oduzeo časove, izveo onaj cirkus sa knjigom i četiri godine me držao kao “pripravnika na određeno vreme“. Sećaš li se našeg razgovora u kancelariji, svojih “tvrdih obećanja“? Dve godine si me svesno lagao da bi me postepeno i na parče izbacivao iz škole. I šta si posle toga očekivao? Da se pravim ćorav i glup, kao što godinama čine svi ovde prisutni, iako u sebi pate jer ih ponižavaš i ucenjuješ na sve moguće načine? Šta si hteo i sa ovim javnim čitanjem mog dopisa? Da me osramotiš pred kolegama, da se oni zgroze nada mnom, a ja postidim što sam se ogrešio o “svetle likove“ tebe i tvojih pomoćnika? Pa ja bih se možda i postideo da sam nešto slagao, ali na žalost, tu sam izneo tek deo onoga što ima da se kaže, ne samo o tebi i tvojim zamenicima, nego i svim sivim eminencijama iz državnog aparata koje vas pokrivaju. A da ne bi bilo zabune ko si i šta si, reću ću ti to i usmeno: Ti si dvoličan i beskarakteran čovek, kao i sve tvoje partijske kolege, s kojima je čitav ovaj narod dospeo u čabar… – To je vaše mišljenje… – nakezi se pakosno Cvijović, crven kao rak. – Ne, to nije “moje mišljenje“ – podviknuh – to je istina o tebi i tvojim pajtosima, koju bi ti potvrdila većina ovde prisutnih kada ih ne bi paralisao strah! Ćutnja. Profesori oboriše pogled. Cvijović nabrzinu označi kraj Nastavničkog veća.
Prvog septembra 2008. uručeno mi je rešenje o prekidu radnog odnosa. Zajedno sa njim pravnica mi je dala i poziv Ministarstva za polaganje stručnog ispita. Moj radni odnos prestajao je sa 31.8.2008. a poziv za stručni stigao je 1.9.2008. – dakle, samo dan kasnije.
– Da li je moguća ovolika slučajnost? – upitah je. – Ne znam šta da ti kažem. – slegnula je ramenima – Imaš pravo da polažeš stručni pošto si obavio hospitovanje i prijavljen si za polaganje dok si bio zaposlen. Beše Cvijovićev poltron i saučesnik njegovih zakonskih manipulacija, jer ga je upravo ona snabdevala pravnim začkoljicama. Nisam imao srca da joj saspem u lice ono što zaslužuje. – Ja i ti nismo neprijatelji. – osmehnu se snebivljivo. – Želim ti sve najbolje. Prošao sam kroz dvorište “Vazduhoplovne akademije“, poslednji put. Domari su farbali olupinu aviona, dovučenu sa otpada i fiksiranu na železnom stubu u položaj poletanja. Okrenuo sam se i obuhvatio pogledom čitavu zgradu. “S koliko ju je volje podizao Josif Bukavac“, pomislih, “a nije mogao ni slutiti kome će pasti u ruke“. Učenici su sedeli po klupama, sa fudbalskog terena dopirali su povici i graja. – Profesore! – oslovi me jedan učenik. – Zašto nam ne predajete ove godine? – Viša sila! – odgovorih i pođoh na kapiju.
Nastaviće se…
Očekujemo od nadležnih organa da, u okviru velike akcije borbe protiv korupcije, provere i naše navode o zloupotrebama bivšeg direktora Vazduhoplovne agencije Gorana Cvijovića, njegove „partnerke“ Sonje Božić i svih drugih odgovornih lica:
