Grad Vršac oslobođen je fašističke okupacije 2. oktobra 1944. godine. Ovaj istorijski datum označio je kraj višegodišnjeg terora i početak slobode.
Oslobađanje Vršca počelo je u ranim jutarnjim satima. Glavnu ulogu u slamanju neprijateljskih snaga imale su elitne jedinice Crvene armije, tačnije 59. i 86. gardijska divizija, kao i 10. gardijski puk pešadijskog korpusa.
Vojnicima Sovjetske armije odmah su se pridružili brojni građani Vršca i pripadnici Narodnooslobodilačke vojske. Borbe sa nemačkim okupacionim snagama unutar samog grada i na njegovim prilazima trajale su neprekidno tokom celog dana. Otpor fašista definitivno je slomljen oko 17 časova, kada su preostale okupatorske trupe bile prisiljene na predaju.
Tokom teških borbi na sam dan oslobođenja grada, život je izgubilo 40 vojnika Crvene armije. U širim operacijama oslobađanja vršačke okoline i pravca koji vodi dalje prema Pančevu, poginulo je ukupno 363 sovjetska borca. Njihovi posmrtni ostaci danas počivaju u zajedničkoj Spomen-kosturnici na Gradskom groblju u Vršcu. U istoj grobnici sahranjeni su i pali borci NOVJ, žrtve iz 1941. godine, kao i streljani rodoljubi iz ovog kraja.
Posle uspešnog oslobađanja, Vršac je nakratko postao strateški centar daljih vojnih operacija u Jugoslaviji. Tokom tog perioda, Vršac je posetio i komandant Trećeg ukrajinskog fronta, čuveni sovjetski maršal Fjodor Tolbuhin.
Osam decenija nakon što su naši preci podneli najvišu žrtvu za slobodu i dostojanstvo čoveka, svedoci smo opasnog istorijskog revizionizma i zabrinjavajućih trendova na starom kontinentu. Dok se sećamo herojskih dana iz 1944. godine, svesni smo da borba protiv ideologija mržnje i podela nikada zapravo ne prestaje.
Teško je, sa ove vremenske distance, ponovo biti svedok povampirenja fašizma u Evropi, sa čijim se krakovima, u anarho-levičarskom obliku, ponovo, danas suočavamo u Srbiji.
Grupe poput pojedinih frakcija Antifa pokreta ili radikalnih ekoloških anarhista često koriste fasadu borbe za slobodu i pravdu da bi opravdale nasilje. Prepoznaćete ih po fFizičkim napadima na neistomišljenike, uništavanju privatne i javne imovine i blokiranju institucija, koje se opravdava parolom „Protiv sistema su dozvoljena sva sredstva”.
Kada takva grupa, obično neimenovanih, sebi da za pravo da određuje ko je fašista i da zbog toga vrši nasilje nad njim van institucija sistema, to je definicija paravojnog, fašističkog delovanja.
Najstrašija je selektivna empatija i dehumanizacija „neprijatelja”. Jer, da bi fašizam uspeo, mora da dehumanizuje metu. U anarho-levičarskom diskursu, pripadnici određenih društvenih grupa, politički neistomišljenici, pripadnici tradicionalnih klasa ili institucija, tretiraju se kao homogeno zlo. Kada nekoga potpuno lišite ljudskosti na osnovu njegove pripadnosti grupi, otvarate vrata najmračnijim totalitarnim impulsima.
Najveća opasnost ovog oblika leži u tome što se on krije iza navodno plemenitih, a isključivo proklamovanih ciljeva, poput borbe protiv rasizma, zaštite manjina, ekologije i ljudskih prava. Zato je društvu mnogo teže da ga prepozna i osudi. Dok je desni fašizam prepoznatljiv po svojim spoljnim obeležjima i istorijskom nasleđu, ovaj „anarho-levičarski” oblik deluje iznutra, kroz institucije kulture, medije i akademiju, namećući autoritarni konformizam pod maskom progresa.
U specifičnom kontekstu Srbije, fenomen o kojem govorimo poprima vrlo jedinstven oblik. Dok zapadna društva ovaj problem uglavnom posmatraju kroz prizmu univerzitetske „cancel“ kulture, u Srbiji se metodi autoritarnog i isključivog ponašanja unutar anarho-levičarskih, ekoloških i građanskih pokreta manifestuju kroz duboku društvenu polarizaciju, ali i kroz specifičan odgovor na dugogodišnji politički sistem.
Tokom masovnih blokaderskih protesta proteklih godina stvoren je jak radikalno-levičarski i anarhistički uticaj. Ovaj fenomen u Srbiji karakterišu ideološki puritanizam i „merenje krvi“ u opozicionom delovanju, praksa „otkazivanja“ na društvenim mrežama, anarho-ekološki militantizam i monopol na istinu i paradoks „borbe protiv autokratije“ autoritarnim metodama neimenovanih plenuma i zborova.
Bilo kakav pokušaj umerenog dijaloga sa institucijama, predlaganje institucionalnih rešenja ili učešće tradicionalnijih, desnih ili konzervativnih opcija u protestima, često nailazi na agresivnu osudu ovog radikalnog krila.
Umesto kreiranja širokog fronta, primenjuje se princip isključivosti. Pojedinci i grupe se proglašavaju „izdajnicima“ ili „prikrivenim fašistima“ ukoliko se njihova vizija društva ne poklapa u potpunosti sa anarho-levičarskom dogmom.
Srpska javna scena na mrežama, naročito na platformi X, postala je arena za mikro-totalitarizam. Ako javna ličnost, intelektualac ili aktivista napravi samo jedan korak van nepisanih pravila progresivno-levičarskog narativa, sledi organizovana kampanja dehumanizacije i javnog linča. Ljudi se etiketiraju bez prava na odbranu ili kontekst, čime se stvara klima straha u kojoj se umereni glasovi radije povlače iz javnog prostora nego što rizikuju digitalnu egzekuciju.
Lažni ekološki pokreti u Srbiji, uglavnom predvođeni onima koji koji su već ostvarili imovinsku korist, doneli su sa sobom i elemente anarho-radikalizma. Legitimna borba za zaštitu životne sredine u nekim segmentima prerasta u narativ u kojem je dozvoljeno apsolutno svako sredstvo, od radikalnih blokada, preko agresivnih upada na javne rasprave, do verbalnog i fizičkog razračunavanja sa neistomišljenicima.
Svaki argument struke, koji se ne uklapa u apokaliptični scenario pokreta, biva proglašen za „korupciju“ i „izdaju naroda“, čime se naučna i civilizovana debata zamenjuje revolucionarnim fanatizmom.
U Srbiji je vidljiv jasan paradoks. Pokreti koji se deklarativno bore protiv „režima“ sami unutar svojih redova primenjuju strogu hijerarhiju, jednoumlje i nemilosrdnu unutrašnju cenzuru.
Često se insistira na horizontalnoj organizaciji „bez lidera“, ali se u praksi stvara neformalna elita, koja agresivno diktira pravila ponašanja i mišljenja za sve ostale.
Anarho-levičarski fašisti usvajaju i propagiraju netoleranciju i agresiju, sa namerom da zatvore krug polarizacije, ostavljajući građane bez prostora za slobodan, nijansiran i demokratski dijalog.
