Napustio je ovozemaljski život veliki vršački umetnik Zvonimir Santrač, čovek kojeg je grupa vrhunskih američkih stručnjaka uvrstila medju najznačajnije umetnike sa naših prostora u okviru Jansonove istorije umetnosti 20. veka. Čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u umetnosti. Čovek kome je umetnost bila sudbina.
Ostao je nezavršen jedan intervju, možda i poslednji koji je dao. Sve je kod njega bila sudbina, pa i da ova priča iz oktobra prošle godine nekako ostane za ove tužne dane opraštanja od njega. Sećam se, sedeli smo u njegovoj kancelariji direktora vršačkog muzeja, mesta sa koga je nedavno otišao u penziju. Pamtim i da smo satima razgovarali. Puštam danas snimak i shvatam da se od samog početka čuju zvona sa obližnje crkve, pažljivo ga slušam i jasno se sećam scene…
Mirno, ali strastveno, kako umetniku i dolikuje, govori o stvaralaštvu, o istoriji umetnosti, značaju muzej i ulozi forme u našim životima. Dok sedi tako zanesen, iznad njegove glave može se videti slika Feliksa Milekera, pionira muzeologije na ovim prostorima i svakako najzaslužnijeg čoveka za nastajanje danas impresivnog Gradskog muzeja u Vršcu.
Baš ta slika nametnula je pitanje, koje na kratko prekida njegovo izlaganje. Kako je biti direktor muzeja u kome Vam je jedan od prethodnika bio Feliks Mileker?
- Osećam ogromnu odgovornost. Zaista. Muzej je, na kraju, najznačajniji rezultat rada umetnika i stvaralaca. Svojevrsni generator znanja, objasnio je sa mnogo poštovanja u glasu Zvonimir Santrač, tadašnji direktor Gradskog muzeja u Vršcu i jedan od najznačajnijih umetnika grada pod Kulom.
Na kraju, vozovima sudbine, pred penziju prihvatio se odgovornosti da vodi muzej u svom gradu, baš tu gde je i sve počelo. U Vršcu.
Pohađao je četvrti razred osnovne škole u Vršcu kada je shvatio da želi da bude umetnik, a sudbonosan je bio jedan školski rad kada je precrtao iz čitanke ilustraciju Save Kovačevića. Učitelj Ljubiša, oduševljen njegovim delom, jedva dočekavši kraj časa trkom je Santračevog „Savu“ odneo u zbornicu da pokaže ostalim kolegama.
Bejaše tu „nevernh Toma“, pa su tražili da ponovi crtanje pred njima. Zvonko, kako ga većina i danas zove, sa lakoćom je uradio isto, a aplauz se prolomio učionicom.
- Taj aplauz za mene je bio sudbinski. Shvatio sam koliko je veliko i značajno biti umetnik. Oni su za mene bili autoriteti, a njihovo oduševljenje bilo mi je veliko kao da mi se Vršačka kula poklonila, sećao se jasno Santrač trenutka kada je rešio da se posveti umetnosti.
Kasnije spletom okolnosti umesto beogradske, upisuje i završava Akademiju likovnih umetnosti u Zagrebu. Potom i specijalizaciju u magistarskoj radionici čuvenog Krste Hegedušića, istu onu na kojoj je magistrirala i Marina Abramović. Santrač u Zagrebu niže uspeh za uspehom, nagradu za nagradom, ali i kroz profesuru podiže nove gnerecije umetnika.
Ipak, sudbina je nastavila dalje da ga vodi kroz život i stvaralaštvo i tako završava na studijskoj specijalizaciji američkog Kolumbija univerziteta. Njujork ga osvaja i inspiriše, budi u njemu strast za stvaralaštvom i upornost da otvori vrata navećih svetskih galerija. I uspeva, dobija termine da izlaže, ali opet sudbina.
Jedno pismo i neizmerna ljubav prema supruzi Bosi vraća ga u Jugoslaviju, ali rat počinje i umesto u Zagreb, vraća se u Vršac. U ratnom vihoru ostaje bez desne šake baš u Hrvatskoj, tamo gde je osamdesetih pokupio sve nagrade koje se mogu dobiti. Ipak, nastavlja da slika i bez šake i postaje jedan od najistaknutijih umetnka u Srbije poslednje dekade prošlog veka.
A sudbina je odredila da mu se sa Marinom putevi susretnu u još jednom značajno trenutku. Zajedno su izlagali na izložbi gde je Santrač nagrađen za možda svoje najznačajnije delo – Balkanski voz sudbine.
Zvonimir Santrač sa mnogo strasti vodio je i unapredio Gradski muzej u Vršcu, jedan od najimpozantnijih u Srbiji. Za kratko vreme uspeo je da dovede izložbu Korneliu Babe, najvredniju u istoriji muzeja, ali i da u saradnji sa jednim od najuticajnijih muzeja iz Beča i uz pokroviteljsvo austrijske vlade osnuje Međunarodno bijenale grafike u Vršcu.
Dela mr Zvonimira Santrača se danas nalaze u brojnim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama, a vršačke trgove krase njegove skulpture Bore Kostića, Đorđa Arsenijevića Emanuela, ruskog generala poreklom iz Vršca, bista Jaše Tomića…
Sudbina mu je bila umetnost.
Zbogom Zvone!
Autor: Vladimir Vašalić
