Vršac i Bor imaju približno isti broj stanovnika i ozbiljnu industrijsku bazu, ali kada se pogledaju budžeti dva grada, razlika postaje teško objašnjiva isključivo strukturom privrede.
Bor je za 2026. godinu usvojio budžet od oko 12,7 milijardi dinara, dok podaci sa zvaničnog portala grada Vršca pokazuju da se budžet Vršca poslednjih godina kreće oko 3 milijarde.
Na prvi pogled moglo bi se zaključiti da je takva razlika posledica činjenice da se ekonomija Bora dominantno oslanja na rudarsku industriju i rudnu rentu. Suština ovog poređenja nije u tome što Bor ima snažan fiskalni efekat rudarske proizvodnje, već u činjenici da Vršac nema slabu industriju.
U Vršcu posluju Hemofarm, FMC Corporation, Swisslion i drugi međunarodni sistemi iz farmaceutske, hemijske i prehrambene industrije, sektora koji globalno spadaju među najprofitabilnije grane privrede i stvaraju ogromnu dodatnu vrednost.
Prema podacima CompanyWall-a, samo Hemofarm je tokom 2025. godine ostvario prihode veće od 74 milijarde dinara i neto dobit veću od osam milijardi dinara.
Upravo zato centralno pitanje ovog poređenja nije da li Bor ima jaču industriju od Vršca, već zbog čega grad u kojem posluju kompanije sa desetinama milijardi dinara prihoda ne proizvodi proporcionalan razvojni i budžetski efekat.
Kada u jednom gradu posluje nekoliko velikih međunarodnih sistema, očekivano je da takva koncentracija kapitala proizvodi snažniju konkurenciju za radnike, rast plata, agresivnije privlačenje stručnog kadra, razvoj lokalnih dobavljača i intenzivniji investicioni ciklus.
U Vršcu se, međutim, već godinama mnogo više oseća kontrolisana stabilnost nego razvojna dinamika.
Na tržištu rada prisutan je utisak da su rasponi zarada u velikim sistemima relativno ujednačeni, zbog čega mnogi zaposleni smatraju da prelazak iz jedne velike kompanije u drugu ne donosi suštinski drugačije uslove rada niti značajno veću zaradu.
Kada tržište rada prestane da tera velike sisteme da se ozbiljno nadmeću za čoveka, tada stabilnost postaje važnija od razvoja.
Takav model kompanijama obezbeđuje predvidive troškove i mirno poslovno okruženje, ali dugoročno proizvodi problem za sam grad, jer veliki sistemi očigledno uspešno rastu, dok Vršac ne ostavlja utisak sredine koja prolazi kroz proporcionalnu ekonomsku transformaciju.
Bor je pokazao da veliki industrijski sistemi mogu direktno da menjaju grad kroz rast budžeta, infrastrukture i investicija. U Vršcu se mnogo češće stiče utisak da kompanije funkcionišu stabilno, da su troškovi pod kontrolom i da ozbiljnije tržišne utakmice za radnika gotovo nema.
Plaćanje poreza predstavlja zakonsku obavezu svake kompanije. Pitanje koje ovaj tekst otvara odnosi se na nešto drugo: zbog čega snažna industrijska koncentracija u Vršcu godinama ne proizvodi intenzivniju tržišnu utakmicu za radnika, rast plata i vidljiviji razvojni efekat na sam grad.
Povremene donacije ne mogu biti zamena za razvojnu dinamiku grada.
Gradovi ne stagniraju kada nemaju industriju. Stagniraju kada industrija prestane da oseća obavezu prema gradu iz kojeg raste.
Aleksandar Čupić glavni i odgovorni urednik portala eVršac
Pročitajte još:
Srbija i Chery: Južni Banat kao najbolji izbor za novi industrijski ekosistem
Bitno pitanje: Zašto rast kompanija ne ubrzava razvoj Vršca?
Green Deal turizam: Između Vršačkih planina, Belocrkvanskih jezera i Deliblatskog peska
